KAKO JE MILICA BRKIĆ PRETVORILA LJUBAV PREMA ŠIVENJU U USPEŠAN ZANAT Švalja s diplomom profesora književnosti u džepu

Tridesetdvogodišnja Milica Brkić rodom iz Rivica, po mnogo čemu nije obična švalja, kako za sebe u šali kaže. Sedam godina se bavi šnajderajom, ali kaže da je do toga čime se bavi, došla zaobilaznim putem, iako je u Školi „Bogdan Šuput“ završila grafički dizajn.

- Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu završila sam komparativnu književnost i nakon toga u traženju sebe odlučila da se oprobam u šivenju  što mi je od srednje škole bila želja - priča Milica. -  Upisala sam tromesečni kurs u Zanatskom centru „Božidar Adžija“, i moram priznati da nije bilo ni malo lako, jer je to za mene bila potpuno nova veština koju je trebalo savladati. Puno vremena i truda sam uložila da bih ovladala njome. Na tom kursu uče se osnovne radnje, ali sam bila uporna, intenzivno vežbala, toliko da sam na kraju  kursa sašila sebi bundu.  Iz sadašnje perspektive instruktora i voditelja krojačkih kurseva mojom polaznicama govorim da će napredovati onoliko brzo koliko vremena tome posvete. Mislim da je i sa ostalim veštinama to slučaj.  Ubrzo su drugarice poželele da im nešto sašijem, zatim su i sestre to isto htele. Onda su i potpuno nepoznate mušterije počele da dolaze s istim zahtevom. I tako sam uplovila u šnajderske vode.

Kaže da nije nailazila baš na razumevanje kada je saopštila da hoće da se bavim ovim zanatom. Ipak, ostala je dosledna sebi znajući da je rad rukama i kreativnost koju poseduje, ispunjavaju.

-Ljudi koji završe humanističke nauke namaju  puno izbora u našoj zemlji - dodaje Milica. - Imala sam opciju da budem nesrećna zbog toga ili pronađem nešto drugo što jednako volim. Odabrala sam ovo drugo, ali nisam se potpuno distancirala od svoje prvobitne profesije. Dajem časove srpskog u sklopu priprema za polaganje mature, ali se bavim i drugom vrstom podučavanja, koje je proisteklo iz mog zanata.     

U Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji Milica Brkić je imala priliku da radi sa korisnicima dnevnog boravka ŠOSO „Milan Petrović“. Oni su dolazili jednom nedeljno i vežbali motoriku. Kada su ostali bez instruktorke, Milici su ponudili da zauzme njeno mesto. Sada je Milica radni instruktor u krojačkoj radionici u toj školi. Radi sa korisnicima koji nakon srednje škole dolaze u dnevni boravak da vežbaju stečene veštine.

-Pravimo razne stvari - odevne komade, cegere, eko torbe, nesesere, jastuke...Ima dosta talentovanih,  visoko funkcionalnih među njima i gledamo da sve njihove veštine uključimo u proces rada. Na Trgu republike 4 u Novom Sadu nalazi se radnja  „Inkluzivno mesto“ gde se mogu naći naši proizvodi - napominje naša sagovornica.

Kaže da šije svakojake odevne predmete, uglavnom za žene.  U poslednje vreme dosta je venčanica i svečanih haljina sašila. Kada je, dve godine nakon što je završila kurs, prvu šila svojoj drugarici sa fakulteta, nije imala iskustva sa tim vrstama haljina. Iako nedovoljno iskusna, u  startu je rekla da joj treba 19 metara materijala. Ispostavilo se da je bezmalo u centimetar pogodila. Izrada venčanice trajala je četiri meseca. Dešavalo se da zatekne sebe kako ne zna koji korak je sledeći. Buduća mlada i ujedno jedna od tri drugarice sa kojima se druži i kojima je takođe šila venčanice, priznala joj je da je posle dva meseca počela da obilazi salone bojeći se da neće dočekati da joj Milica zgotovi venčanicu. Na kraju je sve ispalo odlično.

-Što se više izlazi iz zone komfora u nepoznato, to se više u veštini napreduje - tvrdi Milica. - Radila sam dva puta i kostime za predstave što je bilo veliki  izazov. Mušterije su mi različitih starosnih dobi, najčešće iz mog okruženja. Nisam se nikad reklamirala, vremenom se nekako po sistemu „od uha do uha“ stvorio krug mojih mušterija.

Milica Brkić kaže da joj predstavlja zadovoljstvo bavljenje reciklažom garderobe. Nakon kursa godinu dana je radila u Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji na projektu koji je predviđao reciklažu stare  garderobe i  izradu novih komada od nje.

-To mi je bilo vrlo inspirativno. U startu si ograničen materijalom tog komada, ali onda shvatiš da ti on otvara mnogo pravaca za rad. Mogu na njima da slikam, da vezem i tako se dosta produži vek trajanja odeće i dobijemo istovremeno šik komade. 

Njena osobenost ogleda se i u tome što ne robuje stereotipima. Ne voli da radi po uzorku ili slici, odnosno šablonima, već uživa da u skladu sa senzibilitetom mušterija pusti mašti na volju.

-Volim da izađem iz okvira i slobodnije krojim, i ne volim da koristim tuđe krojeve -  kaže. - Koliko ću vremena potrošiti radeći neki komad, zavisi od modela, materijala, pa i osobe za koju šijem, odnosno od toga koliko je ona zahtevna. Ako se energetski podudarimo, imam osećaj da sam se igrala. Od materijala volim najneprilagođenije za rad.

Finansijski efekat bavljenja ovim zanatom nije njegova najbolja strana. Milica kaže da ljudi često misle da će proći jeftinije kada odu kod krojača da im sašije nešto. Prema njenim rečima, to je usluga koja je luksuz kao i obuća pravljena po meri, nakit... Potražnja nije toliko velika, ali uvek postoje, kako kaže,  pojedinci koji vrednuju takav rad, i kao individualci žele da se istaknu u jednoličnom moru.

-  Posmatram ljude oko sebe i zaključujem da nikad kao danas nisu imali više izbora da budu različito obučeni, a nikada nisu bili uniformisaniji.  Svi liče jedni na druge. Brza proizvodnja, neodrživost i abnormalne količine tekstilnog otpada koje se stvaraju bi bili prevaziđeni kada bi se okrenuli ručnoj izradi i održivoj modi i materijalima i kada ne bismo toliko želeli da menjamo svoj izgled svakodnevno – kaže uz opasku da izumiru stari zanati, ali da je optimista  kada je ovaj u pitanju, jer ima pojedinaca kojima je stalo do njega.

Od potpunog analfabete kada je šivenje u pitanju pre sedam godina, Milica je postala instruktor šivenja. Početkom godine ju je jedna devojka pitala da joj daje individualne časove, a ubrzo se broj takvih koji su spremni za učenje šivenja znatno uvećao. Kako nema uslova u stanu za to, odlučila je da sa drugaricom Jasnom Ruskovski, koja samo pola godine ima više iskustva u tom poslu, u Josifa Runjanina 3,  drže kurseve. Čak će 17. avgusta održati jednodnevnu radionicu izrade kimona. Namenjena je onima koji bi da savladaju veštinu, a nemaju dovoljno vremena.

Zorica Milosavljević

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.