КАКО ТИФЛОПЕДАГОГ СНЕЖАНА НИКОЛИЋ ТИХО И НЕНАМЕТЉИВО ПОМЕРА ГРАНИЦЕ Смисао живота је дати животу смисао

– Највредније у мом послу јесте кад приметите да свим снагама желе да напредују и та срећа јер сте улепшали дан онима чији су капацитети толико ограничени: дошли су на свет, а не говоре, не седе, не ходају, не виде, не чују добро – додаје саговорница, покретач и руководилац Одељења за рану интервенцију (од 0 до 3 године), које у Новом Саду постоји од 2004. – Њима је тражити воде или трептајем показати радост огроман успех, који се, на том нивоу, мери Ђоковићевим резултатима.

Истраживања су, додаје, показала да уз рану интервенцију блажа сметња не мора прерасти у трајни инвалидитет. Имајући то у виду – напомиње полуфиналисткиња у избору за награду Просветитељ, коју ће изузетним васпитачима, учитељима и наставницима, ове јесени, доделити Фондација Алек Кавчић – новац би уложила у тзв. мале собе (Лили Нилсен), које би малишанима са оштећењем вида олакшале да разумеју просторне односе. Смисао живота је дати животу смисао, рекла на презентацији у Летњој школи изузетности, где се представило свих 15 кандидата који су ушли у ужи избор.

Родитељи, први и најважнији чланови тима, присутни су на њеним часовима, те с временом заједно постају једна велика породица, и тај близак однос желела би да пренесе у типичну школу.

– Да од школе направимо оазу мира и задовољства, можемо једино ако упознамо другу страну, а то су ученици и родитељи – додаје.

А тај посао није лак, јер иако су савезници, често, признаје, буду на удару фрустрација.

– Неко дође тек кад дете напуни пет година, јер је дотле тражио медицинску помоћ, неко не дође никад. У чекаоницама теку њихови животи. Прво су љути на себе, јер је то једна од фаза прихватања кроз које заједно пролазимо, а после видите да једна мајка којој су све лађе потонуле почиње да се буди, да се враћа себи – каже.

Њен принцип рада је тихо, ненаметљиво и стижемо до циља без икакве померене агресије.

– Инклузија је врло осетљива ствар јер она може да вас подигне да узлетите, али исто тако и да вам пресече крила јер сте доживели низ негативних ситуација и осећања. Учим децу да не понесу горчину које ће бити, јер имаће препреку на сваком кораку. Биће увек и злонамерних људи, али је суштина да их разоружате својим гестовима. Учим их људским вредностима, да буду упадљиви у позитивном смислу и да стигну до звезда. Страшно то не волим, а било је мојих ђака који су апропо инвалидитета покушали да постигну нешто без покрића и нису успели – напомиње.

И сама ходајући кроз живот у њиховим ципелама, већ у младости је осетила потребу да стане иза оних којима је потребна помоћ у раном детињству, те је завршила педагогију, а потом дефектологију, магистрирала, и сад је на докторским студијама, мада је њена првобитна намера била да похађа ликовну академију.

Образовни систем, тврди Николићева, мора још много тога да промени, али се њена мисија не завршава у учионици, што важи и за остале полуфиналисте, просветитеље у својој заједници, напомиње.

– Мало ко учи о бонтону комуникације, али и о универзалном дизајну, што је још једна област којом се бавим и којом желим да мењам окружење. Нови Сад је један од ретких градова са оформљеним телом које води рачуна о томе, али ми буде жао што уложи средства, има добру намеру и идеје, али оне нису реализоване до краја и често буду контрапродуктивне – каже, наводећи као пример реконструкцију испред Српског народног позоришта, где нема стазе за кретање особа са оштећеним видом, док је фонтана у равни пешачке зоне, па уколико нема воде, не представља јасну препреку.

– Сате и сате проводила сам у Спомен-збирци Павла Бељанског уз проф. Ласла Силађија, пре свега вајајући. Многе ствари сам од њега научила: благост, ненаметљиву комуникацију, асертивност, слушање. Шта ми је тада, као средњошколцу, сметало у галерији? Не додируј експонате. А шта да раде они који их не виде, запитала сам се, читајући овај императив као поруку: „Немој да уђеш, то није за тебе”. И тада се развила клица о борби за инклузивни систем, која укључује осмишљавање мултисензорних дидактичких средстава, као што је књига „Лав и миш”, награђена Златном таблом на Београдском сајму учила – каже Николићева, препознатљива у граду као консултант за изложбе које примењују дизајн за све.

Када је реч о инклузији у редовном школству, саговорница додаје како је сасвим природно што се у томе не сналазе сви просветни радници.

– Они су студирали оно што су желели, што не значи да нису бирали децу са сметњама у развоју и да имају аверзију ка томе, просто се нису оспособили. Наше колеге одлазе у вртиће и редовне школе, дају подршку, међутим, васпитач или учитељ може да добије генералне информације, али да продре у суштину, не може, јер су за то потребна специфична знања. Стварност је показала да су школама потребни дефектолози, као што су потребни педагози и психолози. Шта недостаје свој тој деци којој пружам подршку, али су у редовном школству? Немају искуство вршњака који имају исти проблем, немају заједничке теме. Остају им друштвене мреже, али то није као директна комуникација. Осим тога, компензаторну снагу не треба трошити на небитне ствари, а то је како ћу стићи од тачке А до тачке Б, већ на креативне задатке. Отуд и толики умор, па да се ја питам, поподневна настава за слепе и слабовиде не би постојала. Знате, инвалидитет спада у домен луксуза. Кад имам новац за такси, ја немам проблем. Па иако је туђа нега и помоћ већа него у земљама у окружењу, није довољна јер вам треба много више средстава да бисте функционисали.

С. Милачић