KAKO TIFLOPEDAGOG SNEŽANA NIKOLIĆ TIHO I NENAMETLJIVO POMERA GRANICE Smisao života je dati životu smisao

– Najvrednije u mom poslu jeste kad primetite da svim snagama žele da napreduju i ta sreća jer ste ulepšali dan onima čiji su kapaciteti toliko ograničeni: došli su na svet, a ne govore, ne sede, ne hodaju, ne vide, ne čuju dobro – dodaje sagovornica, pokretač i rukovodilac Odeljenja za ranu intervenciju (od 0 do 3 godine), koje u Novom Sadu postoji od 2004. – Njima je tražiti vode ili treptajem pokazati radost ogroman uspeh, koji se, na tom nivou, meri Đokovićevim rezultatima.

Istraživanja su, dodaje, pokazala da uz ranu intervenciju blaža smetnja ne mora prerasti u trajni invaliditet. Imajući to u vidu – napominje polufinalistkinja u izboru za nagradu Prosvetitelj, koju će izuzetnim vaspitačima, učiteljima i nastavnicima, ove jeseni, dodeliti Fondacija Alek Kavčić – novac bi uložila u tzv. male sobe (Lili Nilsen), koje bi mališanima sa oštećenjem vida olakšale da razumeju prostorne odnose. Smisao života je dati životu smisao, rekla na prezentaciji u Letnjoj školi izuzetnosti, gde se predstavilo svih 15 kandidata koji su ušli u uži izbor.

Roditelji, prvi i najvažniji članovi tima, prisutni su na njenim časovima, te s vremenom zajedno postaju jedna velika porodica, i taj blizak odnos želela bi da prenese u tipičnu školu.

– Da od škole napravimo oazu mira i zadovoljstva, možemo jedino ako upoznamo drugu stranu, a to su učenici i roditelji – dodaje.

A taj posao nije lak, jer iako su saveznici, često, priznaje, budu na udaru frustracija.

– Neko dođe tek kad dete napuni pet godina, jer je dotle tražio medicinsku pomoć, neko ne dođe nikad. U čekaonicama teku njihovi životi. Prvo su ljuti na sebe, jer je to jedna od faza prihvatanja kroz koje zajedno prolazimo, a posle vidite da jedna majka kojoj su sve lađe potonule počinje da se budi, da se vraća sebi – kaže.

Njen princip rada je tiho, nenametljivo i stižemo do cilja bez ikakve pomerene agresije.

– Inkluzija je vrlo osetljiva stvar jer ona može da vas podigne da uzletite, ali isto tako i da vam preseče krila jer ste doživeli niz negativnih situacija i osećanja. Učim decu da ne ponesu gorčinu koje će biti, jer imaće prepreku na svakom koraku. Biće uvek i zlonamernih ljudi, ali je suština da ih razoružate svojim gestovima. Učim ih ljudskim vrednostima, da budu upadljivi u pozitivnom smislu i da stignu do zvezda. Strašno to ne volim, a bilo je mojih đaka koji su apropo invaliditeta pokušali da postignu nešto bez pokrića i nisu uspeli – napominje.

I sama hodajući kroz život u njihovim cipelama, već u mladosti je osetila potrebu da stane iza onih kojima je potrebna pomoć u ranom detinjstvu, te je završila pedagogiju, a potom defektologiju, magistrirala, i sad je na doktorskim studijama, mada je njena prvobitna namera bila da pohađa likovnu akademiju.

Obrazovni sistem, tvrdi Nikolićeva, mora još mnogo toga da promeni, ali se njena misija ne završava u učionici, što važi i za ostale polufinaliste, prosvetitelje u svojoj zajednici, napominje.

– Malo ko uči o bontonu komunikacije, ali i o univerzalnom dizajnu, što je još jedna oblast kojom se bavim i kojom želim da menjam okruženje. Novi Sad je jedan od retkih gradova sa oformljenim telom koje vodi računa o tome, ali mi bude žao što uloži sredstva, ima dobru nameru i ideje, ali one nisu realizovane do kraja i često budu kontraproduktivne – kaže, navodeći kao primer rekonstrukciju ispred Srpskog narodnog pozorišta, gde nema staze za kretanje osoba sa oštećenim vidom, dok je fontana u ravni pešačke zone, pa ukoliko nema vode, ne predstavlja jasnu prepreku.

– Sate i sate provodila sam u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog uz prof. Lasla Silađija, pre svega vajajući. Mnoge stvari sam od njega naučila: blagost, nenametljivu komunikaciju, asertivnost, slušanje. Šta mi je tada, kao srednjoškolcu, smetalo u galeriji? Ne dodiruj eksponate. A šta da rade oni koji ih ne vide, zapitala sam se, čitajući ovaj imperativ kao poruku: „Nemoj da uđeš, to nije za tebe”. I tada se razvila klica o borbi za inkluzivni sistem, koja uključuje osmišljavanje multisenzornih didaktičkih sredstava, kao što je knjiga „Lav i miš”, nagrađena Zlatnom tablom na Beogradskom sajmu učila – kaže Nikolićeva, prepoznatljiva u gradu kao konsultant za izložbe koje primenjuju dizajn za sve.

Kada je reč o inkluziji u redovnom školstvu, sagovornica dodaje kako je sasvim prirodno što se u tome ne snalaze svi prosvetni radnici.

– Oni su studirali ono što su želeli, što ne znači da nisu birali decu sa smetnjama u razvoju i da imaju averziju ka tome, prosto se nisu osposobili. Naše kolege odlaze u vrtiće i redovne škole, daju podršku, međutim, vaspitač ili učitelj može da dobije generalne informacije, ali da prodre u suštinu, ne može, jer su za to potrebna specifična znanja. Stvarnost je pokazala da su školama potrebni defektolozi, kao što su potrebni pedagozi i psiholozi. Šta nedostaje svoj toj deci kojoj pružam podršku, ali su u redovnom školstvu? Nemaju iskustvo vršnjaka koji imaju isti problem, nemaju zajedničke teme. Ostaju im društvene mreže, ali to nije kao direktna komunikacija. Osim toga, kompenzatornu snagu ne treba trošiti na nebitne stvari, a to je kako ću stići od tačke A do tačke B, već na kreativne zadatke. Otud i toliki umor, pa da se ja pitam, popodnevna nastava za slepe i slabovide ne bi postojala. Znate, invaliditet spada u domen luksuza. Kad imam novac za taksi, ja nemam problem. Pa iako je tuđa nega i pomoć veća nego u zemljama u okruženju, nije dovoljna jer vam treba mnogo više sredstava da biste funkcionisali.

S. Milačić