„ЧУЛА СЕ ЖЕСТОКА ПУЦЊАВА” Овако је описан пад првог метеорита у Србији (ФОТО)
"Сокобања метеорит, тим је именом наука поздравила новог госта, што се ономлане на српску земљу спустио", навео је Јосиф Панчић у свом раду који је штампан 1880. године.
"Близу Алексиначке Бање чула се жестока пуцњава. Неки нађаху да су Турци, други да је вулканска сила земљу провалила, а многи се сетише врелога камења за које наш народ из предања зна да по кадшто с неба на земљу пада. Званична извешћа и четири комада камења од министра унутрашњих дела дата нашем кабинету на чување, показаше да је то одиста метеорско камење, рекао је Јосиф Панчић на седници природно-математичког одсека Ученог друштва, априла 1879.
Подсетимо, синоћ је на небу изнад Србије забележено прелетање, како је првобитно пренето, метеора. Из Астрономског друштва "Руђер Бошковић" су за Telegraf.rs rеkli да је могуће да су у у питању остаци пада неког сателита. Они су се кретали знатно мањом брзином, због чега је ова појава дуже потрајала, док су остаци сагоревали кроз атмосферу.
Остало је забележено да је први метеорит у Србију пао још у 19. веку. У раду “Соко-Бања, први метеорит у Србији”, објављеном 1880. године у Гласнику Српског ученог друштва, Панчић је, по казивању очевидаца, описао пад метеорита који се на подручју Соко Бање догодио 13. октобра 1877. у 14 часова (Панчић каже Алексиначка Бања што је стари назив који је 1859. промењен у Соко Бања). Татјана Милић-Бабић, кустос петролог (петрологија је грана геологије која се бави проучавањем стена) Природњачког музеја каже да је Сокобањски метеорит, како се претпоставља, био тежак око 80 килограма. Од комада на које се распао при паду на земљу сакупљено је око 49 килограма, а у Природњачком музеју чува се примерак обима 252 милиметара.
Према Панчићевом опису пад метеорита пратиле су три јаке експлозије, затим се појавио густ облак дима и уз тутњаву чуло се звиждање метеорског камења кроз ваздух. Падала је камена киша, а Панчић наводи речи очевидаца који тврде да се ужарена кугла видела на даљини од 60 километара. Распаднути комади пали су на простор између села Шарбановац на северу бањске котлине, Сокобање на југу и планине Девице, на истоку, а примерци су сакупљани на подручју дугачком 16 и широком четири километара. Највећи камен тежине 38 килограма пао је северно од Сокобање на њиву Ђоке Живковица. Други по тежини (16,3 кг), пао је северозападно од Сокобање, на Вукашиново поље, а трећи источно од Шарбановца, на њиву Милете Јефтића. Метеорит који се чува се у Природњачком музеју тежак је нешто преко 16 килограма, а остали примерци красе витрине многих светских музеја. Татјана Милић-Бабић каже да Сокобањски метеорит спада у хондрите, врсту камених метеорита насталих за време или непосредно након рођења Сунца.
И други "српски" метеорит који је 19. октобра 1889. пао у рејон планине Јелице код Чачка, треснуо је на земљу у време ручка.
“У недељу око два часа после ричка чуо сам неки особени јаки пуцањ услед кога се прозори на мом стану мало затресоше, а у исто доба нешто тупо на тавану бупну. Уверив се да се на тавану ништа особито није десило, престанем о томе мислити, докле пред вече не добих из Министарства унутрашњих дела копију депеше у којој пише да је земљу засуло некакво камење”, гласи белешка из једне од старих књига које се чувају у Природњачком музеју.
Татјана Милић-Бабић каже да је Јелички метеорит пао на површину од 40 квадратних километара распршен у трудесетак примерака тежине од 8,5 до 0,7 килограма. Простор на коме су комади метеорита пали имао је облик елипсе дужине осам и ширине пет километара, а највећи примерак тежак 8,555 килограма, пао је у Јежевици. Сакупљени делови метеорита дати су на испитивање Јовану Жујовићу, професору Велике школе који је о Јеличком метеориту написао рад објављен 1890. и Геолошким аналима. Кабинет Велике школе је Природњачком музеју поклонио примерак тежине 7,380 килограма који се и данас чува у збирци.
И најзад, на територији Србије пронађен је 1947. године и један гвоздени метеорит који је, пошто није било сигурно да се ради о метеориту, првобитно назван Димитровградско гвожђе. Назив “Димитровградски метеорит” употребљен је након што је потврђено да у његовој структури постоје такозване Видманштатенове фигуре, троуглови који доказују да у његовом саставу доминира гвожђе. Пречника свега 45 центиметара ова је метеорит тежак преко 100 килограма.
Метеорити представљају космичко камење које „преживи” пролазак кроз земљину атмосферу и падне на површину Земље. Годишње на Земљу падне око 20.000 тона метеорског материјала, највећим делом у виду фине прашине која се не види голим оком. Многи метеорити по саставу слични су земаљском камењу, па њихово изучавање има велики значај за сазнања о саставу саме Земље.
Највећи број метеорита спада у камење који се деле у две основне групе: хондрите којих има највише и међу којима неки представљају остатке звезда које су давно завршиле свој живот као супернова, и знатно ређе ахондрите од којих неки воде порекло од астероида Весте, а постоје и узорци за које се верује да потичу са Марса.
Гвоздени метеорити представљају делове распршених језгара астероида а састоје се највећим делом од гвожђа (90 одсто, са примесама никла, кобалта и других метала. Иначе, највећи метеорит у модерној историји пао је у источни Сибир 12. фебруара 1947. године пао. Пад се десио усред бела дана у 10 сати и 38 минута по локалном времену. Ватрена лопта се кретала брзином од 14,5 километара у секунди и распала се у земљиној атмосфери на висини од шест километара, а земља је била посута са 20.000 килограма метеоритског материјала.
Поред три “српска” и тридесетак примерака метеорита који су пали ван наше земље, минералошка и петролошка збирка Природњачког музеја поседују још многе примерке од изузетног научног значаја. У петролошкој збирци посебно су значајни скарн са Копаоника, једна од најбоље развијених контактних зона у Европи и микашист из Царичног града код Лебана, коришћен у изградњи поменутог античког насеља.
Међу минералима лепотом се истичу примерци кварца, аметиста, малахита, граната и многи други. У збирци се налазе и србијанит, редак борни минерал откривен 1995. и јами Пискања у околини Краљева, као и милошин, хромска врста минерала халојзита коју је 1835. Рудњаку пронашао барон Хердер и дао му име у част кнеза Милоша. И, наравно, ту је и чувени јадарит пронађен је 2007. у Јадру код Лознице, минерал богат литијумом и бором за којима вапи модерна космичка индустрија. Налазиште јадарита, по хемијском саставу веома сличног криптониту са Суперменове планете, испитују представници компаније “Рио Тинто”, али научна јавност о резултатима њиховог испитивања још није обавештена.
Подсетимо, Драган Клајић (60) из Коњевића код Чачка је 2008. године на свом имању затекао метарски кратер и два камена како се диме из увале.
(Телеграф, Блиц)
