„ČULA SE ŽESTOKA PUCNJAVA” Ovako je opisan pad prvog meteorita u Srbiji (FOTO)

"Blizu Aleksinačke Banje čula se žestoka pucnjava. Neki nađahu da su Turci, drugi da je vulkanska sila zemlju provalila, a mnogi se setiše vreloga kamenja za koje naš narod iz predanja zna da po kadšto s neba na zemlju pada. Zvanična izvešća i četiri komada kamenja od ministra unutrašnjih dela data našem kabinetu na čuvanje, pokazaše da je to odista meteorsko kamenje, rekao je Josif Pančić na sednici prirodno-matematičkog odseka Učenog društva, aprila 1879.

Podsetimo, sinoć je na nebu iznad Srbije zabeleženo preletanje, kako je prvobitno preneto, meteora. Iz Astronomskog društva "Ruđer Bošković" su za Telegraf.rs rekli da je moguće da su u u pitanju ostaci pada nekog satelita. Oni su se kretali znatno manjom brzinom, zbog čega je ova pojava duže potrajala, dok su ostaci sagorevali kroz atmosferu.

Ostalo je zabeleženo da je prvi meteorit u Srbiju pao još u 19. veku. U radu “Soko-Banja, prvi meteorit u Srbiji”, objavljenom 1880. godine u Glasniku Srpskog učenog društva, Pančić je, po kazivanju očevidaca, opisao pad meteorita koji se na području Soko Banje dogodio 13. oktobra 1877. u 14 časova (Pančić kaže Aleksinačka Banja što je stari naziv koji je 1859. promenjen u Soko Banja). Tatjana Milić-Babić, kustos petrolog (petrologija je grana geologije koja se bavi proučavanjem stena) Prirodnjačkog muzeja kaže da je Sokobanjski meteorit, kako se pretpostavlja, bio težak oko 80 kilograma. Od komada na koje se raspao pri padu na zemlju sakupljeno je oko 49 kilograma, a u Prirodnjačkom muzeju čuva se primerak obima 252 milimetara.

Prema Pančićevom opisu pad meteorita pratile su tri jake eksplozije, zatim se pojavio gust oblak dima i uz tutnjavu čulo se zviždanje meteorskog kamenja kroz vazduh. Padala je kamena kiša, a Pančić navodi reči očevidaca koji tvrde da se užarena kugla videla na daljini od 60 kilometara. Raspadnuti komadi pali su na prostor između sela Šarbanovac na severu banjske kotline, Sokobanje na jugu i planine Device, na istoku, a primerci su sakupljani na području dugačkom 16 i širokom četiri kilometara. Najveći kamen težine 38 kilograma pao je severno od Sokobanje na njivu Đoke Živkovica. Drugi po težini (16,3 kg), pao je severozapadno od Sokobanje, na Vukašinovo polje, a treći istočno od Šarbanovca, na njivu Milete Jeftića. Meteorit koji se čuva se u Prirodnjačkom muzeju težak je nešto preko 16 kilograma, a ostali primerci krase vitrine mnogih svetskih muzeja. Tatjana Milić-Babić kaže da Sokobanjski meteorit spada u hondrite, vrstu kamenih meteorita nastalih za vreme ili neposredno nakon rođenja Sunca.

I drugi "srpski" meteorit koji je 19. oktobra 1889. pao u rejon planine Jelice kod Čačka, tresnuo je na zemlju u vreme ručka.

“U nedelju oko dva časa posle rička čuo sam neki osobeni jaki pucanj usled koga se prozori na mom stanu malo zatresoše, a u isto doba nešto tupo na tavanu bupnu. Uveriv se da se na tavanu ništa osobito nije desilo, prestanem o tome misliti, dokle pred veče ne dobih iz Ministarstva unutrašnjih dela kopiju depeše u kojoj piše da je zemlju zasulo nekakvo kamenje”, glasi beleška iz jedne od starih knjiga koje se čuvaju u Prirodnjačkom muzeju.

Tatjana Milić-Babić kaže da je Jelički meteorit pao na površinu od 40 kvadratnih kilometara raspršen u trudesetak primeraka težine od 8,5 do 0,7 kilograma. Prostor na kome su komadi meteorita pali imao je oblik elipse dužine osam i širine pet kilometara, a najveći primerak težak 8,555 kilograma, pao je u Ježevici. Sakupljeni delovi meteorita dati su na ispitivanje Jovanu Žujoviću, profesoru Velike škole koji je o Jeličkom meteoritu napisao rad objavljen 1890. i Geološkim analima. Kabinet Velike škole je Prirodnjačkom muzeju poklonio primerak težine 7,380 kilograma koji se i danas čuva u zbirci.

I najzad, na teritoriji Srbije pronađen je 1947. godine i jedan gvozdeni meteorit koji je, pošto nije bilo sigurno da se radi o meteoritu, prvobitno nazvan Dimitrovgradsko gvožđe. Naziv “Dimitrovgradski meteorit” upotrebljen je nakon što je potvrđeno da u njegovoj strukturi postoje takozvane Vidmanštatenove figure, trouglovi koji dokazuju da u njegovom sastavu dominira gvožđe. Prečnika svega 45 centimetara ova je meteorit težak preko 100 kilograma.

Meteoriti predstavljaju kosmičko kamenje koje „preživi” prolazak kroz zemljinu atmosferu i padne na površinu Zemlje. Godišnje na Zemlju padne oko 20.000 tona meteorskog materijala, najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom. Mnogi meteoriti po sastavu slični su zemaljskom kamenju, pa njihovo izučavanje ima veliki značaj za saznanja o sastavu same Zemlje.

Najveći broj meteorita spada u kamenje koji se dele u dve osnovne grupe: hondrite kojih ima najviše i među kojima neki predstavljaju ostatke zvezda koje su davno završile svoj život kao supernova, i znatno ređe ahondrite od kojih neki vode poreklo od asteroida Veste, a postoje i uzorci za koje se veruje da potiču sa Marsa.

Gvozdeni meteoriti predstavljaju delove raspršenih jezgara asteroida a sastoje se najvećim delom od gvožđa (90 odsto, sa primesama nikla, kobalta i drugih metala. Inače, najveći meteorit u modernoj istoriji pao je u istočni Sibir 12. februara 1947. godine pao. Pad se desio usred bela dana u 10 sati i 38 minuta po lokalnom vremenu. Vatrena lopta se kretala brzinom od 14,5 kilometara u sekundi i raspala se u zemljinoj atmosferi na visini od šest kilometara, a zemlja je bila posuta sa 20.000 kilograma meteoritskog materijala.

Pored tri “srpska” i tridesetak primeraka meteorita koji su pali van naše zemlje, mineraloška i petrološka zbirka Prirodnjačkog muzeja poseduju još mnoge primerke od izuzetnog naučnog značaja. U petrološkoj zbirci posebno su značajni skarn sa Kopaonika, jedna od najbolje razvijenih kontaktnih zona u Evropi i mikašist iz Caričnog grada kod Lebana, korišćen u izgradnji pomenutog antičkog naselja.

Među mineralima lepotom se ističu primerci kvarca, ametista, malahita, granata i mnogi drugi. U zbirci se nalaze i srbijanit, redak borni mineral otkriven 1995. i jami Piskanja u okolini Kraljeva, kao i milošin, hromska vrsta minerala halojzita koju je 1835. Rudnjaku pronašao baron Herder i dao mu ime u čast kneza Miloša. I, naravno, tu je i čuveni jadarit pronađen je 2007. u Jadru kod Loznice, mineral bogat litijumom i borom za kojima vapi moderna kosmička industrija. Nalazište jadarita, po hemijskom sastavu veoma sličnog kriptonitu sa Supermenove planete, ispituju predstavnici kompanije “Rio Tinto”, ali naučna javnost o rezultatima njihovog ispitivanja još nije obaveštena.

Podsetimo, Dragan Klajić (60) iz Konjevića kod Čačka je 2008. godine na svom imanju zatekao metarski krater i dva kamena kako se dime iz uvale.

(Telegraf, Blic)