ДНЕВНИК У НОВИМ БАНОВЦИМА Од малог села до урбане оазе уз Дунав; Јефтине некретнине, добра локација, живот крај реке... (ФОТО)

Међутим, данас је ситуација таква да је ово место веће од неких центара општина по Војводини. Осамдесетих и почетком деведесетих, Бановци су словили за „селендру” и сви би се чудили онима који су одлучили да се у њу доселе или запосле. Велесело какво вас пак данас дочекује кад се запутите на југоисточни део Срема на Дунаву, тик уз Град Београд, одаје утисак да је живо, богато и просперитетно...

– Ми смо, катастарски гледано, најмање место у општини Стара Пазова, али имамо простора да се ширимо, што и чинимо, будући да се у овом тренутку гради сигурно хиљаду станова – истиче председник Савета Месне заједнице Нови Бановци Игор Милинковић, додајући да више никако не личе на село, нарочито што имају и све мање пољопривредних газдинстава. – Цела наша општина се увећала за 100 посто у задњих 35 година, чему су допринели ратови деведесетих, бомбардовање, миграције због посла... Када смо се овде доселили 1995. године, околна места попут Сурдука и Белегиша су Нове Бановце доживљавала као баш малу средину.

Нови Бановци и нису  толико нови

Захваљујући плодном подручју уз Дунав, на месту данашњих Нових Бановаца одувек се живело. Међутим, формирање села као таквог десило се у првој половини 18. века када је село носило назив Касача, будући да су ту биле смештене касарне и осматрачнице. Најпре су ту живели Немци, односно подунавске Швабе, премда су за војску довођени људи из Крајине, да би након Другог светског рата било највише Хрвата. Деценију касније колонизацијом су досељени Срби из Далмације и Босне.

Међутим, кад имате село које се рапидно развија, онда је неминовно наићи на проблеме попут инфраструктуре коју је немогуће изградити истим темпом.

– Највећу муку нам ствара то што немамо канализацију. За сада имамо урађено око 15 одсто, а остало је да се изгради још око 70 километара. Ружна ствар коју кријемо, али не можемо да сакријемо јер се види, јесте та што нам је одвођење фекалија усмерено директ у реку, што ће се решити изградњом канализације. Такође, имамо и ситуацију да на најлепшем делу Дунава живе најгрђи људи који бацају којекакав отпад, али и не само они, сви га ту доносе. Кад им забранимо да одлажу смеће уз обалу, они почну да бацају у њиве, кад им забранимо и у њиве, пребаце се на делу ка Батајници... Истина, сад је све мање дивљих депонија, али и даље нам страдају неке локације нарочито оне уз Дунав – каже Милинковић, упорно тражећи што ефикасније решење за те проблеме.

И ово је дефинитивно најлошија страна живота у Новим Бановцима, јер све остало, чини се, беспрекорно ферцера. Основна школа „Никола Тесла” констатно бележи све већи број ђака, па се тако сходно томе шири и реновира, што се дешава и са вртићем, дечјим игралиштима, али и богатом културно-спортском понудом за најмлађе.

– Могу рећи да нам ништа не фали у месту, мада ће увек бити људи који ће се жалити јер немамо Југословенско народно позориште, хиподром и слично... Главни пут нам је комплетно саниран, остало је да се ураде неке споредне улице, покривени смо гасом још од осамдесетих, недавно смо урадили нови фудбалски стадион, а у близини, на месту старог, планирамо да подигнемо нови парк са мобилијаром за децу, као и да урадимо шеталиште уз Дунав – набраја наш домаћин.

Кад деран од 101 године каже „да” младој од 70

Годишње се код матичара у Новим Бановцима склопи око 50 бракова, с тим да се и више парова венча али у Старој Пазови где су сви већи простори за такве прославе. Један од „голупчића” који су судбоносно „да” рекли пред матичарком Бранком Јеркић, која у Месној канцеларији Нови Бановци ради од 2008. године, био је младожења који је у том тренутку имао 101 годину и женио младу од 70.

– То се десило пре неколико година, мада деда Никола није дуго поживео након тога – присећа се матичарка,  додајући да је до брака и дошло како би имао ко да наследи пензију старог слободног ловца.

А кад се већ дотичемо бројки, у Новим Бановцима преспава око 8.000 мештана, док се годишње роди стотињак беба, али и премине око 300 мештана.

И кад се све сабере и мало шта одузме, живот у Новим Бановцима пун је погодности и јефтинијих стамбених некретнина (осим ако не желите баш да купите кућу, што и можете да урадите али знајте да се цене крећу од 100.000 евра па до пола милиона), брзог стизања до аеродрома, индустријских зона, аутопута, Београда...

Па, ако вас привлачи урбана мања средина, ето прилике да се с Бановцима упознате колико 31. августа на ликовној колонији, или следеће године када буду организовали други Гулаш фест!

Уметност развија место и спаја људе

Док се цела СФР Југославија распадала, култура у Новим Бановцима почела је да цвета. Срби који су се деведесетих доселили у ове крајеве допринели су да села оживе, што је доносило и много већи профит. Сликари и љубитељи уметности су такву ситуацију знали како да искористе, те су се најпре сами окупљали и организовали изложбе по ходницима некадашње Југословенске инвестиционе банке и Месне заједнице, да би 2002. године тројац, који су чинили Добринка Шашић, Надица Јањић и Милорад Бата Ђурић, званично основали Удружење ликовних уметника „Леонардо”.

– Тих година је почео и Дом културе да се реновира, па смо добили галерију где смо одржавали изложбе и колоније – просећа се Добринка Шашић, председница данашњег Удружења „Подунавље”, које је проистекло из „Леонарда”. – У све смо били укључени, гостовали смо на разним колонијама по Војводини, правили хуманитарне колоније и слике, толико смо били активни да нам је народ пружио подршку, месна заједница, школа... И све је ишло добро, међутим онда је кренула корона.

Пандемија је била нова прекретница, будући да од тада многи више нису међу живима, а Удружење је почело да стагнира.

– Прошле године смо поново све активирати, али нисмо могли да узмемо старо име, па се сад зовемо „Подунавље” с обзиром ан то да окупљамо све из подунавља. Више нису укључени само ликовни уметници, већ и књижевници, вајари, држимо и дечје радионице... Рецимо, на последњој васкршњој изложби, на којој је учествовало 45 уметника, публике је било више од 300, у турама су улазили у галерију – прича наша саговорница која је из Сурдука, али Нове Бановце доживљава као други дом, будући да је ту провела део радног века у поменутој банци и заложила се за подизање културно-уметничког живота.

Леа Радловачки