DNEVNIK U NOVIM BANOVCIMA Od malog sela do urbane oaze uz Dunav; Jeftine nekretnine, dobra lokacija, život kraj reke... (FOTO)

Međutim, danas je situacija takva da je ovo mesto veće od nekih centara opština po Vojvodini. Osamdesetih i početkom devedesetih, Banovci su slovili za „selendru” i svi bi se čudili onima koji su odlučili da se u nju dosele ili zaposle. Veleselo kakvo vas pak danas dočekuje kad se zaputite na jugoistočni deo Srema na Dunavu, tik uz Grad Beograd, odaje utisak da je živo, bogato i prosperitetno...

– Mi smo, katastarski gledano, najmanje mesto u opštini Stara Pazova, ali imamo prostora da se širimo, što i činimo, budući da se u ovom trenutku gradi sigurno hiljadu stanova – ističe predsednik Saveta Mesne zajednice Novi Banovci Igor Milinković, dodajući da više nikako ne liče na selo, naročito što imaju i sve manje poljoprivrednih gazdinstava. – Cela naša opština se uvećala za 100 posto u zadnjih 35 godina, čemu su doprineli ratovi devedesetih, bombardovanje, migracije zbog posla... Kada smo se ovde doselili 1995. godine, okolna mesta poput Surduka i Belegiša su Nove Banovce doživljavala kao baš malu sredinu.

Novi Banovci i nisu  toliko novi

Zahvaljujući plodnom području uz Dunav, na mestu današnjih Novih Banovaca oduvek se živelo. Međutim, formiranje sela kao takvog desilo se u prvoj polovini 18. veka kada je selo nosilo naziv Kasača, budući da su tu bile smeštene kasarne i osmatračnice. Najpre su tu živeli Nemci, odnosno podunavske Švabe, premda su za vojsku dovođeni ljudi iz Krajine, da bi nakon Drugog svetskog rata bilo najviše Hrvata. Deceniju kasnije kolonizacijom su doseljeni Srbi iz Dalmacije i Bosne.

Međutim, kad imate selo koje se rapidno razvija, onda je neminovno naići na probleme poput infrastrukture koju je nemoguće izgraditi istim tempom.

– Najveću muku nam stvara to što nemamo kanalizaciju. Za sada imamo urađeno oko 15 odsto, a ostalo je da se izgradi još oko 70 kilometara. Ružna stvar koju krijemo, ali ne možemo da sakrijemo jer se vidi, jeste ta što nam je odvođenje fekalija usmereno direkt u reku, što će se rešiti izgradnjom kanalizacije. Takođe, imamo i situaciju da na najlepšem delu Dunava žive najgrđi ljudi koji bacaju kojekakav otpad, ali i ne samo oni, svi ga tu donose. Kad im zabranimo da odlažu smeće uz obalu, oni počnu da bacaju u njive, kad im zabranimo i u njive, prebace se na delu ka Batajnici... Istina, sad je sve manje divljih deponija, ali i dalje nam stradaju neke lokacije naročito one uz Dunav – kaže Milinković, uporno tražeći što efikasnije rešenje za te probleme.

I ovo je definitivno najlošija strana života u Novim Banovcima, jer sve ostalo, čini se, besprekorno fercera. Osnovna škola „Nikola Tesla” konstatno beleži sve veći broj đaka, pa se tako shodno tome širi i renovira, što se dešava i sa vrtićem, dečjim igralištima, ali i bogatom kulturno-sportskom ponudom za najmlađe.

– Mogu reći da nam ništa ne fali u mestu, mada će uvek biti ljudi koji će se žaliti jer nemamo Jugoslovensko narodno pozorište, hipodrom i slično... Glavni put nam je kompletno saniran, ostalo je da se urade neke sporedne ulice, pokriveni smo gasom još od osamdesetih, nedavno smo uradili novi fudbalski stadion, a u blizini, na mestu starog, planiramo da podignemo novi park sa mobilijarom za decu, kao i da uradimo šetalište uz Dunav – nabraja naš domaćin.

Kad deran od 101 godine kaže „da” mladoj od 70

Godišnje se kod matičara u Novim Banovcima sklopi oko 50 brakova, s tim da se i više parova venča ali u Staroj Pazovi gde su svi veći prostori za takve proslave. Jedan od „golupčića” koji su sudbonosno „da” rekli pred matičarkom Brankom Jerkić, koja u Mesnoj kancelariji Novi Banovci radi od 2008. godine, bio je mladoženja koji je u tom trenutku imao 101 godinu i ženio mladu od 70.

– To se desilo pre nekoliko godina, mada deda Nikola nije dugo poživeo nakon toga – priseća se matičarka,  dodajući da je do braka i došlo kako bi imao ko da nasledi penziju starog slobodnog lovca.

A kad se već dotičemo brojki, u Novim Banovcima prespava oko 8.000 meštana, dok se godišnje rodi stotinjak beba, ali i premine oko 300 meštana.

I kad se sve sabere i malo šta oduzme, život u Novim Banovcima pun je pogodnosti i jeftinijih stambenih nekretnina (osim ako ne želite baš da kupite kuću, što i možete da uradite ali znajte da se cene kreću od 100.000 evra pa do pola miliona), brzog stizanja do aerodroma, industrijskih zona, autoputa, Beograda...

Pa, ako vas privlači urbana manja sredina, eto prilike da se s Banovcima upoznate koliko 31. avgusta na likovnoj koloniji, ili sledeće godine kada budu organizovali drugi Gulaš fest!

Umetnost razvija mesto i spaja ljude

Dok se cela SFR Jugoslavija raspadala, kultura u Novim Banovcima počela je da cveta. Srbi koji su se devedesetih doselili u ove krajeve doprineli su da sela ožive, što je donosilo i mnogo veći profit. Slikari i ljubitelji umetnosti su takvu situaciju znali kako da iskoriste, te su se najpre sami okupljali i organizovali izložbe po hodnicima nekadašnje Jugoslovenske investicione banke i Mesne zajednice, da bi 2002. godine trojac, koji su činili Dobrinka Šašić, Nadica Janjić i Milorad Bata Đurić, zvanično osnovali Udruženje likovnih umetnika „Leonardo”.

– Tih godina je počeo i Dom kulture da se renovira, pa smo dobili galeriju gde smo održavali izložbe i kolonije – proseća se Dobrinka Šašić, predsednica današnjeg Udruženja „Podunavlje”, koje je proisteklo iz „Leonarda”. – U sve smo bili uključeni, gostovali smo na raznim kolonijama po Vojvodini, pravili humanitarne kolonije i slike, toliko smo bili aktivni da nam je narod pružio podršku, mesna zajednica, škola... I sve je išlo dobro, međutim onda je krenula korona.

Pandemija je bila nova prekretnica, budući da od tada mnogi više nisu među živima, a Udruženje je počelo da stagnira.

– Prošle godine smo ponovo sve aktivirati, ali nismo mogli da uzmemo staro ime, pa se sad zovemo „Podunavlje” s obzirom an to da okupljamo sve iz podunavlja. Više nisu uključeni samo likovni umetnici, već i književnici, vajari, držimo i dečje radionice... Recimo, na poslednjoj vaskršnjoj izložbi, na kojoj je učestvovalo 45 umetnika, publike je bilo više od 300, u turama su ulazili u galeriju – priča naša sagovornica koja je iz Surduka, ali Nove Banovce doživljava kao drugi dom, budući da je tu provela deo radnog veka u pomenutoj banci i založila se za podizanje kulturno-umetničkog života.

Lea Radlovački