РЕЧ КРИТИКЕ Сенка Богова Џона Гвина
Лагуна (2024)
Џон Гвин (1968) је енглески писац епске фантастике који је имао ту срећу да му име постане довољно препознатљиво у САД да сасвим обезбеди себи стабилну позицију на овом највећем и најмоћнијем светском књижевном тржишту.
Његови фанови су често довољно гласни на интернету да су издања Гвинових књига испраћена са пажњом, и успешна. Свакако да у приказима оваквих књига треба бити јасан – у оквиру онога што Гвин жели да постигне, он је сасвим компетентан писац, на сличан начин на који је и један од најпродаванијих модерних писаца епске фантастике Брандон Сандерсон суверен у својој техничкој изведби. Коначно, вероватно се ту крије и тајна њиховог успеха – као и Сандерсон, Гвин поштује и прати очекиване конвенције свог жанра, не компликује нарацију, и не покушава да експериментише превише, с том разликом што су у Гвиновом случају у питању далеко једноставнији светови, са не тако богатим worldbuilding-om (што је, опет, очигледно била и намера аутора).
„Сенка богова“ је први део трилогије смештене у свет у ком су богови мртви, што, свакако, представља Гвново читање Рагнарока, нордијског сумрака богова, и новог света који би изникао после катаклизме. Тај „нови свет“ Гвин је осмислио тесно се ослањајући на приказе викиншког начина живота, са пуно реалистичних детаља, евоцирајући приповедачки стил епова у ком се епизоде нижу једна за другом, стварајући ефекат слушања дуге саге поред ватре. Прича прати ратницу која покушава да пронађе свог отетог сина, бившег роба у потрази за осветом, и ловкињу која жели славу на бојном пољу.
Оно што свакако привлачи једну врсту читалаца је Гвинов потпуни недостатак ироније или било какве врсте метатекстуалности и отклона при приступу сопственој нарацији што је постало ретко у савременој популарној култури, одавно под утицајем постмодерне у којој је овакав искрен“ приступ обично схваћен као наиван. Гвин (који је и у правом животу заљубљеник у викиншку културу) пише у стилу старинских текстова попут Конана или Тарзана – његови хероји су храбри, зликовци су страшни, ноћи пуне неизвесности а пејзажи величанствени и опасни.
Настасја Писарев
