БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Србобран (2) Где се 1902. играо „Млетачки трговац” данас се продају ципеле и сукње
Србобран се може похвалити врло лепим и репрезентативним објектима, који нажалост нису сви у најбољем стању због деценијске небриге. Те зграде су пре више од сто године изградиле богате и утицајне велепоседничке породице које су подизале своје куће за становање и пословне објекте у самом центру насеља.
Ови објекти врло богате декорације, прављени су да осликају моћ и утицај породица које су генерацијама стицале богатство још у Хабсбуршкој монархији. Међутим, после Другог светског рата, велепоседницима се одузимају имања и куће, а и оно што им је остављено нису могли да одржавају због губитка прихода. Куће које су се нашле у државном односно друштвеном власништву, нису биле у складу са тадашњом државном политиком, па су или срушене или запуштене, а неке су искоришћене за јавне институције и тако су сачуване. На месту објеката срушених углавном између 1960. и 1990. граде се зграде са више спратова и на тај начин се квари стара архитектонска целина градске градње.
Градска архитектура у паорској средини
Зграде велепоседника у центру Србобрана се у својој архитектури драстично разликују од обичних ниских паорских кућа грађених на периферији насеља. Због тога центар Србобрана не одише толико сеоским, паорским духом уобичајеним за бачку равницу, већ више градском архитектуром имућних и добро образованих, просвећених велепоседника, онаквом какву виђамо у Сомбору, Суботици и Новом Саду, барем оно што је од ње остало. Драгоцен извор информација нам је сајт "Електронски културни атлас општине Србобран" који је свакако најсистематичнија и најдетаљније урађена интернет презентација ове врсте у Војводини.
Истражили смо бициклом јужну обалу Великог бачког канала и након Споменика "Слобода", настављамо са обиласком најзначајнијих објеката у центру града. Крећемо од зграде Скупштине Општине Србобран или Варошке куће, како се некад називала зграда која дефинише сам центар Србобрана и уједно представља најлепши и најрепрезентативнији објекат секуларне намене. Изграђена је још 1874. за намену коју и данас има: да буде управно седиште Србобрана. Као таква једна је од најстаријих у Бачкој - старија од ње је само сомборска, док је већина осталих репрезентативних градских кућа у Бачкој (Суботица, Нови Сад, Сента...) саграђена у последњој деценији 19. и првој деценији 20. века.
Посебна занимљивост зграде јесте да су украси на фасади Свечане сале израђени тако да она гледано споља подсећа на старогрчки храм Партенон, што није реткост за зграде те намене, али свакако јесте неуобичајено за архитектуру Војводине.
Бардова кућа на спрат
Тик уз зграду Скупштине Општине, налази се прва стамбена кућа на спрат у Србобрану изграђена давне 1899. Данас се у том објекту налази катастар, одељење за урбанизам и шалтер сала Општине, а објекат је подигнут на месту где је била родна кућа родољубивог песника Стевана Владислава Каћанског – Барда. Та стара Бардова родна кућа је била мала, ниска са тршчаним кровом, а како Бардов отац Трифун није имао више мушке деце, на месту те старе породичне куће, изграђена је садашња зграда у којој су живели Трифунова ћерка Ружица са својим супругом пуковником Ђуром Бекићем.
На згради се налази црна мермерна табла која сведочи да се на том месту налазила родна кућа Старог Барда. Табла је први пут постављена 1911. али су је фашистички окупатори скинули и поломили 1941. Поново је постављена поводом стогодишњице песникове смрти 1990. На згради се налази и прелепи балкон украшен кованим гвожђем. Са тог балкона је 16. новемба 1918. др Живко Продановић после благодарења у цркви одржао родољубив говор којим је распалио масу окупљену поводом уласка српске војске у Србобран на крају Првог светског рата.
Зграда Пословно тржног центра нема тако лепу и богату фасаду као други објекти у центру Србобрана, али има изузетно значајну историју. Саграђена је 1876. (на другом месту се наводи 1860) и првобитно је била велика градска кафана. У сали на спрату ове зграде, још 1892. приказан је "Краљ Лир", 1902. године "Млетачки трговац", а 1906. "Отело". Када је 1919. године отворена гимназија, зграда је са главне улице дозидана и претворена у гимназију. Укидањем гимназије, служила је пре Другог светског рата за потребе грађанске школе, а после рата је била централна школска зграда Основне школе „Вук Караџић” све док није изграђена садашња нова зграда и школа пресељена у њу 1992. Након пресељења школе у нову зграду, ова је адаптирана и претворена у Пословно тржни центар, а некадашње учионице су постале продавнице, бутици, фризерски салони и канцеларије.
Зграда је значајна и због тога што је у њој током Рације у јануару и фебруару 1942. године мађарски окупатор масовно затварао, тукао и малтретирао недужне грађане, о чему сведочи мермерна табла на углу зграде.
Дунђерска банка, изузетно значајна зграда Прве штедионице у Србобрану, налази се одмах прекопута ПТЦ-а. Ову зграду је саградио 1892. чувени Лазар Дунђерски. Осим штедионице, у згради су се увек налазиле продавнице. Након Првог светског рата, управо овде је била чувена продавница метражног текстила „Силесиа” коју су држали Ракила и Никола Танурџић. Ракила је вредна и способна девојка из породице Попић која је самостало успела да уштеди и отвори продавницу крзна и штофа, а кад се после Првог светског рата, Никола Танурџић вратио у Србобран из Пеште и Беча где је радио као трговац, заљубио се у Ракилу, оженио се њоме и сав уштеђени новац уложио у њену продавницу у Србобрану. Када су 1922. у Новом Саду, у Пашићевој улици бр. 21, отворили Творничко стовариште штофова „Силесиа”, у Србобрану им она прва продавница остаје као испостава. Никола и Ракила ће у Новом Саду толико развити посао који су започели у Србобрану, да ће 1934. године изградити Танурџићеву палату у центру Новог Сада као најсавременији објекат у граду тог времена.
Након Другог светског рата, зграда бивше Дунђерске банке је национализована и дата на употребу трговинском предузећу „Војводина”, које је ту држало гвожђару више деценија. Данас се у просторијама ове зграде налазе кинеске продавнице.
Кућа Лазара Дунђерског, једна од највећих породичних кућа у Србобрану, налази се одмах поред Дунђерске банке. Није познато када је саграђена али вероватно у време када је Лазар већ стекао повеће богатство и увелико развио свој посао, тако да је година изградње ове породичне куће блиска години настанка Дунђерске банке поред ње. После Лазареве смрти 1917. кућа прелази у власништво његових наследника и тада се дели на два засебна дела, па се пробија још једна улазна капија на средини фасаде. Према изводу из катастра, тај други део куће је укњижен са правом власништва у корист Фонда за успомену Дунђерски Лазара са којим рукује Србобранска православна црквена општина. Данас се у том делу куће налази свештенички стан. Први део куће је продат после Другог светског рата Милораду Миковићу, а и данас је у приватном власништву. То свакако не може бити Ленкина родна кућа, јер у време рођења све своје деце, Лазар и Софија су живели у старој породичној кући Лазаревог оца Гедеона, јер он као изразито патријархално настројен, није дозвољавао да се породица разилази и станује посебно. А с обзиром да је то била врло стара кућа, није познато где се налазила. У сваком случају, ова зграда иако није родна кућа, јесте породична кућа која је била у власништву Лазара Дунђерског и његових наследника. Чак и након Лазареве смрти 1917. његови синови Гедеон и Ђока су са својим породицама долазили из Новог Сада у Србобран за своју Крсну славу Св. Великомученика Георгија 6. маја и одседали у овој породичној кући у главној улици.
Још једна кућа у Србобрану је припадала породици Дунђерски, а то је зграда некадашњег суда одмах поред амбуланте у улици Јована Поповића. Ова зграда је изван центра, није толико атрактивна нити има декоративну фасаду, па неки тврде да је управо та зграда родна кућа Ленке Дунђерске, иако се то не може поуздано тврдити.
Породична кућа Јакова Јаше Дунђерског налази се у истој улици, свега стотинак метара даље од куће Лазара Дунђерског, тачно прекопута зграде Општине, изграђена „на лакат”. Кућа има два крила, веће и са декоративнијом фасадом пружа се главном улицом Светог Саве, а друго крило које се пружа улицом Милоша Црњанског има мање декоративну фасаду и било је намењено послузи. Према најстаријем уносу у катастар непокретности из 1885. кућа на тој парцели је припадала Богдану и Јаши Дунђерском, и врло вероватно да је то била стара породична кућа која је остала браћи након смрти њиховог оца Александра. Убрзо Богдан одлази на имање у Бечеју, познато као Богданов салаш, које је такође наследио од свог оца, а ову садашњу кућу У Србобрану је вероватно око 1906. саградио Јаша Дунђерски на месту старе, јер у уносу у катастар из те године стоји податак да је Јаша једини власник. Након Јашине смрти 1935. кућу наслеђује његов син Ђорђе Гога Дунђерски, који ће кућу после Другог светског рата 1955. продати Ђури Јојином и од тада па до данас је у власништву породице Јојин, односно Ђуриних наследника, Катице и Мирка Јојина.
Између кућа Лазара Дунђерског и Јаше Дунђерског, у главној улици, налази се по многима најлепша кућа Србобрана, која подсећа на неки дворац. Кућа је припадала Нестору Белићу, и сада је делимично у власништву његових наследника. У приземљу те куће, кратко је била смештена Народна библиотека од 1952. до 1955. када је пресељена на први спрат новоизграђеног Задружног дома. После библиотеке, на том месту србобрански посластичар Нандор отвара своју чувену посластичарницу. Данас је фасада ове зграде у тужном стању а на њој су и, као некакаве красте, спољне јединице клима-уређаја, на жаност - уобичајен призор на објектима под заштитом широм наше земље.
Енглески тоалет наступрот пољског клозета
Зграда Народне библиотеке Србобран у улици Светог Саве је била предивна кућа породице Гавански саграђена 1901. Према сведочењу живих чланова породице, за градњу куће је утрошено 200.000 цигала великог формата. Поређења ради, за обичну, али лепу велику кућу је било потребно око 40.000 цигала.
Зграда Народне библиотеке Србобран је изграђена са врло модерном опремом за то време. Прва је имала "енглески клозет", тј. WC šolju у кући, за разлику од осталих кућа у то време које су користиле пољски WC. Ово је било могуће због тога што је имала свој систем за текућу воду више од пола века пре него што је Србобран добио градски водовод. Наиме, на тавану куће се налазио велики казан за воду, који се пумпом пунио из бушеног бунара у дворишту. Тако је вода слободним падом кроз цеви из тог казана била спроведена до купатила и кухиње. Није познато да ли су и друге велепоседничке куће имале сличан систем, али за ову је потврђено да јесте.
У дворишту куће се налазила велика „ајскасна”, тј. леденица – велика рупа у земљи димензија 7-8 метара са 7-8 метара прекривена трском, у коју су током зимских месеци стављане велике коцке леда исечене са залеђеног Канала. На тај начин је чуван лед и током лета, у време кад није било замрзивача и фрижидера.
Осим текуће воде, и систем грејања је врло специфичан. Док су се у већини кућа користиле пећи, било зидане или металне, овде су пећи узидане у два угла, тако се се ложи угљем или дрветом из једне просторије, а топлота се кроз зидове шири у друге просторије. Овај систем грејања је био врло напредан за војвођанске услове где се ложило углавном кукурузовином.
Пошто је у оваквом систему грејања било неопходно да се користи калоричније и мање кабасто гориво, кад је породица Гавански изгубила своје велике поседе национализацијом, није више било материјалних средстава да се издржава овако скуп и захтеван систем грејања, а и просторије у кући су изузено велике са врло високом таваницом, тако да се кућа показала непрактичном за живот. Из тих разлога, они одлучују да је продају. Међутим, када се већ нашао купац, Опшина је стопирала продају тврдећи да она има право прече куповине. Стога су Гавански продали кућу Општини, али по вишеструко нижој цени од првобитно договорене са првим купцем.
Зграда Дома културе Србобран у улици Цара Лазара је легат Саве и Софије Кишдобрански, који је њихов син Богдан Кишдобрански – Момировић њима у спомен завештао 1988. Матици српској из Новог Сада и грађанима Србобрана, за културне и просветне циљеве, како сведочи табла од црног мермера на улазу у објекат. Зграда је саграђена 1902. са очуваном оригиналном столаријом из тог периода. Стакло на улазним вратима је пескарено и оригинално из 1902. Иза зграде се налази велико, пространо двориште које је фластерисано, тј. поплочано циглама и ту се налази најлепши сачуван трем у Војводини из године градње. Зграда има два крила. Једно крило припада Матици српској и њега користи Основна музичка школа из Врбаса, одељење Србобран, док други део зграде припада Општини Србобран и у њему је смештен Дом културе Србобран и Галерија Дома културе.
Каћански, Дунђерски, мама чика Јове Змаја...
Кућа Стевана Дунђерског у Карађорђевој улици је једина велика кућа коју су саградили потомци Гедеона Геце Дунђерског, а која је још увек делимично у власништву његових потомака. Кућу је саградио Стеван Дунђерски, син Нестора Дунђерског, Лазаревог рођеног брата. Управо у тој кући је Стеван 1919. угостио Регента Александра Карађорђевића и приредио му вечеру и преноћиште достојне краља.
Након Другог светског рада, у већи део куће усељава се Ловачко удружење „Фазан” Србобран које још увек користи ове просторије, док је мањи део куће данас у приватном власништву Стевановог праунука Душана Дунђерског. У том приватном делу куће се налази и салон у којем је боравио Регент Александар са очуваним оригиналним намештајем.
На капији од кованог гвожђа још увек се могу уочити иницијали С.Д. – Стеван Дунђерски, први власник и градитељ куће.
Родна кућа Марије Гавански, мајке Јована Јовановић Змаја налазила се одмах поред куће Стевана Дунђерског, на самом углу улица Карађорђеве и Змај Јовине. Сама родна кућа је срушена још у 19. веку, па су се на том месту налазиле помоћне, економске просторије Стевана Дунђерског. Сада је ту ниска и неугледна зграда коју користи земљорадничка задруга и ПИО фонд. Због тога што се ту налазила родна кућа мајке великог песника, цела та улица понела је назив Змај Јовина.
У Карађорђевој улици, која се некад звала Каћански сокак, јер су се ту налазиле многе куће некадашњих србобранских велепоседника из породице Каћански, на броју 31, налази се једна од најлепших породичних кућа у Србобрану. Изградио ју је 1895. Гавра Каћански (1871-1928), велепоседник сентомашки, а након његове смрти, наслеђује је деда Гаврин син Иван Каћански и касније Иванова ћерка Милена Шурјановић, која је написала више књига о Србобрну и у њима детаљно описала своје детињство, Србобран и ову кући.
У својој књизи "Кључ од капије", Милена Шурјановић рођена Каћански, описује ову кућу са пуно љубави:
„Од куће у којој сам се родила, остао ми је само кључ од капије. Чувам га у витрини и бринем да не поломи стаклену полицу на којој стоји; овакав кључ је права реткост јер је толико велик и тежак да не може стати ни у једну ташну, ни у један џеп. Никад га нико није носио са собом, јер кућа никад није била празна нити затворена. У њој је боравила увек најстарија генерација наше породице – док су млађи бивали, највећим делом године, на салашу. Кључ је био велики јер је била велика и двокрилна тешка дрвена капија, сва у орнаментима и разнобојним витражима у луку при врху. Та капија је морала бити велика јер је припадала богатој, великој фамилији… Зидана је 1895. И тако велика и тако тешка, масивна и широко полегла између две паралелне улице, била је права слика сеоске архитектуре с краја 19. века. Фасада украшена шенбранима и орнаментима, а плафони – право чудо! И после пуних сто година, греде од ердељске храстовине стајале су као првог дана. Собе су биле необично високе (мислим четири до пет метара), али зими дивно топле, а лети свеже, тако да се преко рамена увек могао пребацити неки лагани шал, са обавезним фронцлама, и отрпети на ногама чарапе… Дужином целе куће, упоредо са фронтом уличних соба простирао се широки гонг у коме је, преко сјајног каменог пода увек био прострт црвени кокус-тепих. Цео дворишни зид гонга био је застакљен, а дуж прозора шепуриле су се саксије са пробраним кактусима, аспарагусима, восак цвећем и осталим господским украсним собним биљем. Кућа је живела свој многоструко испреплетани богати живот:ноћу један, дању други, зими трећи, а лети четврти. Млади у њој – свој, а стари, такође свој. У тако велику и лепу кућу, широм отворене капије и душе, сви смо стали.”
Кућу је 2003. године купио Стево Рнић и са пуно уложеног труда је обновио вративши јој некадашњи сјај.
Родна кућа Светозара Каћанског Батуке, академског сликара, налази се одмах прекопута куће Гавре Каћанског, у Карађорђевој бр. 30. Та кућа је значајна јер је у њој 4. новембра 1944. одржан договор између генерала Народноослободилачке војске Југославије Пеке Дапчевића и Косте Нађа и команданта Трећег украјинског фронта Црвене армије маршала Толбухина, о заједничким војним операцијама против фашистичких армија и бици на Батини.
За седам дана на овом месту читаћете трећи наставак репортаже о Србобрану са причом и његовим црквама и Калварији.
Роберт Чобан