НИНИНЕ МУСТРЕ: Славуји и свраке
Испред наше терасе, нарасло је неколико великих туја и та висока дружина стабала сада је једна од ретких оаза за птичице. Ови модерни заљубљеници у бетон немилице секу све што је зелено.
Већ сам се научила да прихватам чињеницу да је у граду то тако. Не поштује се природа, а још мање природни закони као што је рецимо закон да се ноћу спава. Тако су недавно неки примитивци приредили ватромет у неколико наврата од 2 до 4 ујутро.
Разбудили смо се и ми и пси, а о бебама и старијим људима да не причамо. Пола Новог Сада није спавало ту ноћ, јер неки не умеју да се веселе другачије него да другима на неки начин напакосте. Сироти у главу, што би рекли мудри људи. Осећам да су од исте феле као ови што секу дрвеће чим уграбе прилику.
У шумици од 4 тује које још увек одолевају бетонизацији, живе бројне врсте птичица. Предњаче врапци, али ту су голубови они сиви, али и они велики, шумски што их зову крсташи или гривнаши (јер им је перје поређано као да имају гривну – огрлицу око врата), штиглићи, понека зеба, па чак и славуји.
Славуји су ми наравно најдражи, дивно ми је да слушам њихов пој све док се наш папагај Крле не придружи мелодији у жељи да их у двогласу улепша што му никако не успева, јер не разликује појање од крештања.
Али Крле је ситан доживљај у односу на свраке које се повремено такође придруже екипи из шумице. Када оне дођу па почну да креште, Крле се одлично уклапа, али непријатност је на граници издржљивости.
Пре неку годину смо престали да их терамо из крошњи, јер и оне имају право на свој живот и ко смо ми људи да им га на било који начин ускраћујемо? Има неке користи и од њиховог крештања. Када се после њих зачује умилни цвркут славуја, ја се сва растопим од милине.
Подсећа ме та мешавина екстремно супротстављених осећања са приликама у којима тренутно живимо живот на овој подељеној планети. Разлике се све више испољавају и чак са свих страна опажам хушкање да се што више поделимо и посвађамо на било коју тему.
Некоме је изгледа много стало да се човечанство не уједини ни по једном питању, јер уједињени можемо да доживимо озбиљан процват, а шта ће онда љубитељи бетона? Зато, нека свраке само креште! Без њих не бих у тој мери била свесна лепоте славујевог поја.
Када озбиљније обратим пажњу на ту песму много се боље осећам, па тако прочишћена том високом вибрацијом и сама чистије вибрирам у снази, лакоћи, светлости и љубави. А такву моћ мало шта може да пољуља.
Нина Мартиновић Армбрустер
