ЗРЕЊАНИНАЦ БРАНИСЛАВ КУРЕЉУШИЋ УСПЕШАН У ИНОСТРАНСТВУ Доктор ветеринарске медицине за ког повратак у Србију није био упитан

Резултати његовог рада представљени су у научним публикацијама, као и на научним и стручним скуповима у земљи и иностранству. У својој досадашњој каријери, др Курељушић је публиковао више од 290 радова. Као предавач је учествовао на преко 50 домаћих и међународних научних скупова. Дипломирао је у новембру 2006. године као студент генерације, са просечном оценом 9,54, а докторирао је у 31. години.

Од фебруара 2008. је запослен у Научном институту за ветеринарство Србије, где се бави специјалистичким пословима и научно-истраживачким радом. Тренутно је у звању научног саветника у оквиру Одељења за епизоотиологију, клиничку патологију, патолошку морфологију и репродукцију. Иначе, као стипендиста Министарства пољопривреде САД, а по предлогу Института, био је на једномесечној обуци из области ветеринарске патологије на Катедри за патологију на Колеџу ветеринарске медицине у Ајови. Постдокторско усавршавање имао је на Институту за патологију и судску ветеринарску медицину Универзитета ветеринарске медицине у Бечу.

Каже да повратак у Србију за њега уопште није био упитан, имајући у виду да је већ имао посао и да је једва чекао да настави свој стручни и научни рад у Београду.

-Након завршеног доктората желео сам да одем у иностранство на даље усавршавање. Тражећи могућности за то, одлучио сам да то буде Универзитет ветеринарске медицине у Бечу. Један од разлога је била и близина Београда, пошто ми је супруга тада била у другом стању. С друге стране, то је и једини Универзитет ветеринарске медицине у Европи. Конкурисао сам за средства тадашњег Министарства просвете, науке и технолошког развоја и добио стипендију за постдокторско усавршавање – прича за „Дневник” др Бранислав Курељушић.

Боравак у престоници Аустрије имао је позитиван утицај на његову професионалну каријеру, па тако остварена научна сарадња са колегама из ове институције траје и данас.

-Ових дана сам управо обавештен од стране Министарства науке да нам је одобрен заједнички билатерални пројекат између моје институције – Научног института за ветеринарство Србије и Универзитета ветеринарске медицине у Бечу. То је само наставак наше дугогодишње сарадње и остварених добрих колегијалних односа – додаје др Курељушић.

На питање зашто се одлучио баш за Факултет ветеринарске медицине, одговара да је током детињства школске распусте и викенде проводио у Банатском Деспотовцу, селу надомак Зрењанина.

-Бака и дека, и по очевој и по маминој линији, живели су у том селу и гајили животиње: коње, свиње, козе, живину… Љубав према животињама настала је у том периоду. Уместо да водим пса на повоцу, ја сам носио кокошку у наручју. Највише сам волео да се играм са прасићима у свињцу – сећа се наш саговорник.

У том периоду, наравно, о свом будућем професионалном занимању није размишљао. Поред тога, значајан утицај на одлуку да упише Факултет ветеринарске медицине имао је и његов отац, агроном и магистар млекарства.

- Своју неостварену жељу да упише Ветеринарски факултет подсвесно је пренео на мене. С друге стране, сестра је у то време била студент медицине и ја нисам хтео да је копирам и кренем њеним стопама. На крају је ветеринарска медицина била мој избор – истиче др Бранислав Курељушић.

Ж. Балабан

Фото: Приватна архива