(ФОТО; ВИДЕО) ДНЕВНИК У ОБЕДСКОЈ БАРИ У царству жутог локвања, тестерица, ВОДЕНОГ ОРАШКА, иђирота и ретке КОЛОНИЈЕ 11 врста чапљи и вранаца
Специјални резерват природе „Обедска бара” најстарије је заштићено подручје у Србији, јер је први пут ту титулу понела 1874. у тадашњој Аустро – Угарској монархији.
Обедска бара се тих година водила као орнитолошки резерват са циљем очувања фауне птица, а данас са поносом прославља јубилеј – 150 година заштите овог подручја, што је нама био повод да се у оквиру серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини, упутимо ка овом јединственом рају за птице, али и за остале облике живота који обитавају на различитим стаништима.
Пут до тамо није био дуг, колико непријатан због врућине и саобраћајне (не)културе, но мир и слобода након проласка испод дрвене капије главне базе резервата, први су осећаји који су прекрили тешке преваљене километре до Обрежа у општини Пећинци. Дрвена капија иначе личи на потковицу, те с’ врата имате осећај да ће вас срећа у старту пратити. У оквиру парка налазе се бројне табле са описима најзначајних карактеристика самог резервата и врста које се ту налазе, али и други реквизити и садржаји који су интересантни за посетиоце. Ту су нас дочекали чувари Обедске баре, те смо на клупици под крошњама дрвећа уживали у погледу смираја које даје плаветнило воде, ушушкано у бујно зеленило.
У разговору са самосталним референтом за заштићена подручја и животну средину у ЈП „Војводина шуме” Иваном Лозјанин не кријемо усхићење када нам каже да се на овом подручју налазило више од 75.000 парова птица, те није за чудити што је првобитно фокус заштите био баш њима.
– Уследило је једно велико невреме, када је око 60.000 птица страдало, а то су била и времена када се много ловило по резервату због моде, односно за израду шешира, лепеза и других модних додатака за потребе дама по европским престоницама, те је на хиљаде птица однешено. То су уочили тадашњи природњаци и предложили су заштиту, која је и уследила, а до данас траје неуморно век и по. Резерват се простире на површини од 9.820 хектара и припада тростепеном режиму заштите, односно први степен припада старим мешовитим шумама Дебеле горе од око 315 хектара, затим други су углавном баре и мочваре као водена станишта површине око 2.600 хектара, а трећем степену заштите припада остали део резервата, у оквиру ког су шуме – рекла је Лозјанин.
Подручје је меандрирано и настало је измештањем реке Саве пре неколико хиљада година, стварајући такозвану Потковицу у дужини од 13,5 километара и она представља јужну границу данашњег резервата. Напуштањем корита, Сава је за собом оставила меандриране греде на којима се распростиру шуме, али и депресије у којима „леже” влажне ливаде, мочваре и баре, што представља четири врсте екосистемских природних одлика.
Локална самоуправа, преко Туристичке организације општине Пећинци много помаже у промоцији резервата и активностима које оно нуди, а инфо центар смештен је у оквиру парка. За туристе су у понуди вожња катамараном, а доступни су и чамци на весла. Дозвољен је и рекреативни риболов. За шетњу су уређене и очишћене стазе различитог садржаја и дужине, а организован је и шумски велнес, што подразумева шумске шетње са елементима шумске медицине. Све информације су доступне у оквиру инфо центра или онлајн на званичном сајту резервата, а посете су могуће током целе године, сваког дана од 7 до 19 часова.
– Барске врсте птица су од изузетног значаја за ово подручје, а откако је ово специјални резерват, истражено је 226 врста. Што се самих мочварица тиче, реч је о колонијама 11 врста чапљи и вранаца као природних реткости, а најзначајније гнездарице су беле чапље, затим велике, мале, жуте и црвене чапље, гакови, као и мали и велики вранац. Пре три деценије смо покренули пројекте санације и ревитализације влажних станишта, када су се радила истраживања и посматрања, и кроз те активности смо дошли до закључка да је природа угрожена, и ако се не помогне са неким активним мерама, доћи ће до губитка станишта и врста, јер смо приметили током мониторнга да су нас већ напустили ибис, чапља кашичар и чапља говедарка. Свакако је у прошлости Обедска бара имала 4.000 хектара влажних ливада, а 1992. године их више није било – прича наша саговорница, додавши да су се, захваљујући активним мерама заштите, поменуте три ишчезле врсте опет вратиле на ове просторе.
Богатство флоре огледа се у око 500 биљних истражених врста, међу којима су пре свега строго заштићене и заштићене. Љубазни домаћини понудили су нам вожњу катамараном, како бисмо са воде уживали у животним облицима који чине Обедску бару резервоаром природних вредности. Срећа нас је послужила, те смо одмах на путу ка воденом пространству које вешто крије бујна вегетација „снимили” барску корњачу, која је непомична лежала на повијеном грању тик изнад воде, тражећи спас у хладовини трске, а својим белим цветовима испратио нас је и локвањ. Иза барског густог штита биљака отворио нам се шири појас за пловидбу, те смо успут имали прилике да гледамо белог лабуда како вешто тражи храну међ’ лишћем локвања, а нисмо били једини, с обзиром на то да је недалеко од њега, велики корморан сушио своја крила на дрвеним стубовима, како би могао да полети. А ћубасти гњурац, ретка птица за видети, на пристојној раздаљини од свих нас, учио је свог потомка основним животним вештинама, што је добитна комбинација овог путовања.
– У резервату се може видети и жути локвањ, као и тестерица, водени орашак и водене орхидеје, иђирот и друге строго заштићене врсте. Ово је подручје плавних шума храста лужњака, једног од наших највреднијих лишћарских врста и у тим шумама су пратеће врсте јасена, бреста, граба, жешље и других аутохтоних врста. Присутне су нам и инвазивне врсте, а багремац нам баш прави проблем. Од сисара је забележено 50 врста, и то су дивља свиња, срна, јелен, лисица.... У пар наврата интродукован је дабар почетком 2.000. година и сада овде обитава 10 породица. Ту су и видра, куне златица и белица, дивља мачка, све строго заштићене врсте. Подручје је иначе богом дано за различите и разнобојне вилине коњице, с обзиром на то да је евидентирано око 70 врста – говори нам Ивана Лозјанин, док у том тренутку пролеће црвени примерак овог чудесног створења.
Станишта Обедске баре погодно је и за 180 врста гљива, од неизбежних тартуфа, до вргања, лисичарки, благве и смрчка, но Ивана упозорава на то да сакупљање није дозвољено. Такође, пописано је и 13 врста гмизаваца, а чувари увек напомену посетиоцима да је деведесетих година уочена и шарка, али и да није виђена деценију и по.
Ивана Бакмаз