ДРАГАН СТОЈКОВИЋ ПИКСИ О ЕВРОПСКОМ ПРВЕНСТВУ: Тријумф Шпаније је победа фудбала, радујем се што долазе у Београд као шампиони

Нема ни најмање дилеме, Шпанија је заслужено освојила четврту титулу европског шампиона и доказала да се најбољи фудбал дефинитивно игра на Иберијском полуострву.

„Од прве до последње утакмице било је очигледно да су Шпанци у свим елемнитима игре доминантни у односу на своје противнике и да су апсолутно припремљени за једно овако важно такмичење. Рекорди које су оборили током шампионата довољно говоре о њиховој супериорности. Велика концентрација квалитета, како на терену, тако и на клупи за резерве, амбијент у екипи на врхунском нивоу и најважније од свега, тимски дух који ниједног тренутка није доведен у питање. Све су то фактори од кључног значаја у савременом фудбалу и не треба да нас чуди што је Де ла Фуентова екипа деловала толико моћно у Немачкој“ – сумира утиске селектор Србије Драган Стојковић који је на позив председник УЕФА Александера Чеферина, заједно са бројним ведетама европског и светског фудбала пратио финални меч на Олимпијском стадиону у Берлину.

Сви они деле исто мишљење: тријумф Шпаније је тријумф лепоте игре. Победа фудбала.

„Све што фудбал чини најлепшом игром на свету и због чега публика долази на стадионе, Шпанија је демонстрирала у протеклих месец дана. Техника, брзина, беспрекорна физичка спрема, трчање, пресинг. Разговарао сам синоћ у ложи са колегама из других земаља, сви кажу да је највећа предност Шпаније у томе што је Де ла Фуенте дуги низ година радио у млађим категоријама шпанског Савеза и што све ове клинце познаје у душу. Направио је храбар потез са сменом генерација, спојио искуство и енергију, створио тим који плени заједништвом и коме је колектив на врху листе приоритета. У модерном фудбалу, веома је важно да сви играчи своје индивидуалне квалитете подреде екипи и да живе једни за друге. Небитно је ко игра, а ко седи на клупи. Ви сте синоћ на клупи Шпаније имали Наћа и Хозелуа, играче који су прваци Европе са Реалом. Битна је репрезентација и стил игре. Шпанска игра одавно није само тики-така. То је сада једна модернија и савршенија верзија. Стил фудбала у коме сваки играч ради за екипу и својим квалитетом доприноси успеху колектива.“

Два дијаметрално различита полувремена, досада у првом са само једним (млаким) шутем Фодена у оквир гола и спектакл у другом где је принудни излазак Родрија, ма колико звучало контрадикторно, више пореметио линије енглеског тима него што је збунио Шпанце.

„Карембе и Макелеле су ми у полувремену рекли да излази Родри због повреде и да улази Зубименди. Вртели су главом, у смислу колико ће се то одразити на игру шпанског тима. Али видели сте… када постоји систем, једна промена не може ништа драстично да промени. Темпо, ритам игре, физиономија, све остаје исто. Можда и боље, као што се десило синоћ. Шпанија је показала да и без Родрија делује моћно, дали су гол и створили још један зицер у првих 90 секунди другог полувремена.“

Два детаља која су стручњацима запала за око као нови трендови у модерном фудбалу које би и друге велике репрезентације могле да практикују у наредном периоду: дупла маркација у фази високог пресинга, где агресивност шпанских играча није утицала на компактност линија тима. И други: играчи су увек примали лопту у покрету, не остављајући противнику простор за размишљање и брзу реакцију. То је најефикаснији начин да се створи бројчана предност у зонама терена где се одвија акција.

„То су и кључни разлози доминације Шпаније у свим сегментима игре и на свакој утакмици током овог Европског првенства. Задња линија чврста и уиграна. Везни ред агресиван и са играчима чије су техничке могућности на вансеријском нивоу. И напад који је изузетно функционалан са два млада аса попут Вилијамса и Јамала, плус искусни Мората у централи, деловали су буквално неукротиво. Импресиван је начин на који Шпанци покушавају да врате посед после погрешног паса и изгубљене лопте. Невероватна агресивност која противнику не дозвољава ни да дише, а камоли да развије акцију. Када пратите са трибина, просто уживате у призору колико те линије тима делују компактно и синхронизовано.“

Ламин Јамал! Откровење шампионата. Момак који је голом против Француске спустио Стојковића на пето место најмлађих стрелаца у историји Европског првенства.

„Будућа звезда светског фудбала. Изузетно фудбалски интелигентан, игра рутински, зрело… Вуче потезе који у његовим годинама делују импресивно. Није Де ла Фуенте луд што га је гурнуо у ватру и доделио му улогу протагонисте у тиму. Круна је тај гол против Француске, жао ми је што и синоћ није искористио бар једну од две сјајне шансе. Треба одати признање и Пикфорду на бравурозним интервенцијама. Једно је сигурно, Јамал је освежење за европски фудбал и момак који ће својим чаролијама да нас забавља у наредних 15 година.“

Могао би нешто из свог богатог репертоара да остави код куће почетком септембра када крене пут Београда.

„Радујем се и срећан сам што ће Шпанци прву званичну утакмицу као нови шампиони Европе одиграти против наше репрезентације и пред нашом публиком. То је прилика да Маракана буде пуна и да им честитамо на фантастичном резултату који су направили у Немачкој. Са друге стране, то је прилика и за наше момке да се одмере са најјачом репрезентацијом на континенту. Има ли већег изазова од дуела са Олмом, Вилијамсом, Јамалом, Родријем, Моратом… Можда у индивидуалном смислу нисмо на њиховом нивоу, али све може да се надокнади борбеношћу, тимским духом и колективном игром. Важна је стратегија, трка, агресија. Да сваки играч који добије шансу од првог минута и сваки који уђе са клупе, спроведе у дело све оно што смо замислили и што смо се договорили пре утакмице“.

Стицајем околности, опет стартујемо против актуелних европских првака, као и на почетку циклуса за Светско првенство у Катару.

„Тада против Поругала, сада против Шпаније. Очигледно нам је суђено да на почетку имамо најтеже задатке. Слично је било и на завршним турнирима, у Катару против Бразила, у Немачкој против Енглеске. У сваком случају, очекује нас празник фудбала у коме сви треба да уживамо.“

Ако је судити по ставовима фудбалских стручњака са којима је Стојковић разговарао у Берлину, Србија има аргументе са којима може да одговори машинерији Луиса Де ла Фуентеа.

„Причао сам са Капелом, Венгером, Клопом, Бенитезом, Дејвидом Мојесом… Њихово мишљење не разликује се пуно од оне анализе коју смо направили после Европског првенства. Капело ми је рекао да нисмо заслужили да изгубимо од Енглеске. Каже: ‘није то било тако лоше’. Мора да се да гол, мора да се победи. Сви се враћају на шансе Митровића против Словеније. Једна лопта у мрежи и потпуно друга прича. Рекли су ми главу горе, да извучем поуке, да тим треба да се освежи. Допада им се моја идеја и подмлађивању репрезентације. Клопу сам честитао на свим подвизима у досадашњој каријери. Није лако седети на клупи Ливерпула и у континуитету освајати трофеје. Колико сам могао да приметим, не пати за фудбалом. После толико година, заслужио је да се одмори.“

За Стојковића предаха нема. Још 50 дана и Србија ће поново бити на ногама. У Београд стижу европски шампиони. Посластица на старту новог циклуса Лиге нација и прва етапа на почетку процеса стварања подлоге за остварење најважнијег циља – пласмана на Светско првенство 2026. године у САД, Максику и Канади.

ФСС