И КАДА ГОНДОЛА ПРЕСТАНЕ ДА РАДИ, А ЈЕЗЕРО ПРЕСУШИ, ПЛЕМЕНИТА ГРЛА И ТАДА ЋЕ ДА ЈУРЕ ЗЛАТИБОРСКИМ ПАШЊАЦИМА Коњи су на Златибору откад је и Златибора

Са бројним туристима, у ваздушну бању у караванима су стизале златиборске кириџије са околних брда, превозећи на леђима коња тешке товаре сира, кајмака, жита, летине, катрана, лучи, ракије, занатских производа... Производе свог домаћинства терали су на пијаце да је продају, или да је трампе за дефицитарну робу.

– Коњи су на Затибору откад је Златибора – сведочи мештанин Сретен Буквић, који са колегом Бранимиром Газдићем гаји те племените животиње. – Док још на пашњацима нису почеле да ничу вишеспратнице, коњи и фијакери су у центру насеља били главна атракција туристима, на радост свима, деци нарочито. Како је која зграда ницала, тако су и коњи и ми с њима померани на маргину. Нас двојица настављамо традицију и унапређујемо је у складу са захтевима модерног доба и сензибилитета кориснка наших услуга.

Мало који посетилац прође стазама најпосећеније српске планине, а да свој боравак не овековечи фотографијом покрај дрвене скулптуре кириџије с коњем, на ободу Краљевог трга у центру Златибора. Скулптуру је урадио овдашњи самоуки скулптор Миладин Лекић пре десетак година, по узору на фотографију ужичког фотографа Илије Лазића. Пре округло девет деценија у објектив своје камере он је сместио кириџију Тодора Гајовића, који је са својим коњем журио да робу пренесе до пијаце и кући у повратку понесе потрепштине да фамилију прехрани.

– Гајовић је с мојим дедом кириџијски хлеб делио – присећа се Буквић. – А чукундеда ми Вид Буквић дошао је на Златибор из турског вилајета, данашњег Рудог у Босни. Убио тамо неког Турчима, те је силом прилика морао преко границе. Његово јунаштво и витештво у борбама с Турцима сердар Јован Мицић је наградио тако што му је уделио имање. Најпре је био слуга, сердаров коњушар, а на коњу је и пребегао пред Турцима. Од коња се никада није одвајао и ту љубав према племенитим животињама пренео је на своје потомке. И тако до данас. Нисам жењен, Боже здравља, има времена. Будућа млада мораће најпре да заволи коње у истој мери којом би волела и мене.

Време је учинило своје, посао кириџијама отели су железница и магистрални друмски саобраћај. У међувремену, и шарганском осмицом загосподарили су туристи, док магистрала жмирка пред сјајем будућег ауто-пута према мору. Попут коња и фијакера, у првом реду, и дрвена скулптура кириџије с коњем устукнула је, са језерске обале на обод Краљевог трга. Њено место заузимају сада киосци са пљескавицама на кајмаку или соло, с луком или без њега, палачинкарнице са нутелом или џемом од шумских јагода или боровница, сувенирнице и аутентични производи златиборских преља и занатлија, који се довијају између зграда и грађевинских машина, у непрегледној бетонској џунгли, пред којом и четинари ничице падају.

– Људи су измислили летеће тањире, смислили су квадове и дронове и слична чудеса, али верујте, све је с коњима почело, на коњима ће и да заврши – као да уз гусле гуди, рецитује наш златиборски домаћин. – И када гондола престане да ради и када језеро у центру пресуши, коњи ће и тада да језде златиборским пашњацима. Увек су коњи имали употребну вредност, имају је и данас, имаће је и у будућности. Ми смо данас запажена туристичка понуда Златибора. Чукундеда Вид је на коњу побегао пред Турцима, прадеда и деда су кириџијали и своје потомке инфицирали до те мере да сам ја, заједно са мојим оцем, основао ранч „Зова“. Ту гајимо коње и туристима нудимо могућности теренског јахања, вожње фијакером, зими упрегнемо санке, а понуду смо комплетирали са Ергелом Газдић, која негује традицију школе јахања.

На југозападу Златибора, између највишег врха Торника (1.496 мНВ) и кањона реке Увац простире се село Стубло. Одатле се кириџија Тодор Гајовић, са јанџиком око врата, у лето “34. запутио са својим коњем, натовареним боровом лучи, на десетак километара удаљени пијац. Захваљујући скулптури, насталој на основу фотографије ужичког фотографа, вредни домаћин живи и живеће, док је Златибора. Сурова планинска природа одређивала му је начин живота, колико нама данас сећање на њега одређује размере наше глупости, али и могућност за отрежњење у неком паметнијем времену.    

–  Када вредности традиције прилагодите времену у коме сте рођени и у коме живот планирате, тада ништа није тешко – поентирао је наш саговорник на питање колико је тешко опстати на имању, са коњима и уз њих, у окружењу дизалица које у небо задиру. – Када спојите лепо са корисним, тада добијете идеалну комбинацију за срећу и добро расположење. Коњи не траже пуно. Лако је с њима, а тешко без њих. Лакше с коњима, него с људима. Никакве посебне услове коњи не траже. Е, сад, људи увек нешто мудрују, компликују, као и све у животу. Тешко их је одржавати таман колико је тешко девојку са села прилагодити условима градског живота. Нема страха за будућност, како рече игуман Данило: „Ако имаш веру, немаш страх“.

Игуман Данило је старешина манастира Увац у Стублу, задужбине Немањића, саграђеног у периоду 12. или 13. века. Ту су вековима крштавани преци и Тодора Гајовића и Вида Буквића и њихових поносних потомака, који су манастир обнављали вековима, после свих рушилачких похода различитих војски. Најпознатија животињска врста у овим крајевима је белоглави суп, заштитни знак кањона Увац. Легенда каже да су се овде легли његови преци, двоглави орлови на грбовима Немањића.

- Кажу стари да су и Немањићи гајили коње расе из босанских брда. Издржљиви су и прилагодљиви свакој прилици. Ми их укрштамо са расама из иностранства, како бисмо добили још чвршћу расу за услове овог поднебља. Посла има довољно, ко хоће да ради. Активни смо сваки дан у години – закључио је Сретен Буквић и шеретски разговор привео крају: – Ергела Газдић и ранч Зова имуни су на изазове глобализације. Ништа не може да се глобализује, нити да се усмери. То су све појмови који се укруг окрећу, од када је века и у веку човека. Ми само радимо онако како су наши стари радили и како су нас учили. Радимо то што волимо и чему смо максимално посвећени, свесни да на циклична кретања не можемо да утичемо, ни с коњима, ни без њих, како год. Временске прилике или неприлике, све нама иде у прилог. И снег и лепо време и када киша пада и када не пада, и тамо и овамо, нама је увек лепо, а и коњима с нама, благо нама.

Текст и фото: Лазо Бакмаз