I KADA GONDOLA PRESTANE DA RADI, A JEZERO PRESUŠI, PLEMENITA GRLA I TADA ĆE DA JURE ZLATIBORSKIM PAŠNJACIMA Konji su na Zlatiboru otkad je i Zlatibora

Sa brojnim turistima, u vazdušnu banju u karavanima su stizale zlatiborske kiridžije sa okolnih brda, prevozeći na leđima konja teške tovare sira, kajmaka, žita, letine, katrana, luči, rakije, zanatskih proizvoda... Proizvode svog domaćinstva terali su na pijace da je prodaju, ili da je trampe za deficitarnu robu.

– Konji su na Zatiboru otkad je Zlatibora – svedoči meštanin Sreten Bukvić, koji sa kolegom Branimirom Gazdićem gaji te plemenite životinje. – Dok još na pašnjacima nisu počele da niču višespratnice, konji i fijakeri su u centru naselja bili glavna atrakcija turistima, na radost svima, deci naročito. Kako je koja zgrada nicala, tako su i konji i mi s njima pomerani na marginu. Nas dvojica nastavljamo tradiciju i unapređujemo je u skladu sa zahtevima modernog doba i senzibiliteta korisnka naših usluga.

Malo koji posetilac prođe stazama najposećenije srpske planine, a da svoj boravak ne ovekoveči fotografijom pokraj drvene skulpture kiridžije s konjem, na obodu Kraljevog trga u centru Zlatibora. Skulpturu je uradio ovdašnji samouki skulptor Miladin Lekić pre desetak godina, po uzoru na fotografiju užičkog fotografa Ilije Lazića. Pre okruglo devet decenija u objektiv svoje kamere on je smestio kiridžiju Todora Gajovića, koji je sa svojim konjem žurio da robu prenese do pijace i kući u povratku ponese potrepštine da familiju prehrani.

– Gajović je s mojim dedom kiridžijski hleb delio – priseća se Bukvić. – A čukundeda mi Vid Bukvić došao je na Zlatibor iz turskog vilajeta, današnjeg Rudog u Bosni. Ubio tamo nekog Turčima, te je silom prilika morao preko granice. Njegovo junaštvo i viteštvo u borbama s Turcima serdar Jovan Micić je nagradio tako što mu je udelio imanje. Najpre je bio sluga, serdarov konjušar, a na konju je i prebegao pred Turcima. Od konja se nikada nije odvajao i tu ljubav prema plemenitim životinjama preneo je na svoje potomke. I tako do danas. Nisam ženjen, Bože zdravlja, ima vremena. Buduća mlada moraće najpre da zavoli konje u istoj meri kojom bi volela i mene.

Vreme je učinilo svoje, posao kiridžijama oteli su železnica i magistralni drumski saobraćaj. U međuvremenu, i šarganskom osmicom zagospodarili su turisti, dok magistrala žmirka pred sjajem budućeg auto-puta prema moru. Poput konja i fijakera, u prvom redu, i drvena skulptura kiridžije s konjem ustuknula je, sa jezerske obale na obod Kraljevog trga. Njeno mesto zauzimaju sada kiosci sa pljeskavicama na kajmaku ili solo, s lukom ili bez njega, palačinkarnice sa nutelom ili džemom od šumskih jagoda ili borovnica, suvenirnice i autentični proizvodi zlatiborskih prelja i zanatlija, koji se dovijaju između zgrada i građevinskih mašina, u nepreglednoj betonskoj džungli, pred kojom i četinari ničice padaju.

– Ljudi su izmislili leteće tanjire, smislili su kvadove i dronove i slična čudesa, ali verujte, sve je s konjima počelo, na konjima će i da završi – kao da uz gusle gudi, recituje naš zlatiborski domaćin. – I kada gondola prestane da radi i kada jezero u centru presuši, konji će i tada da jezde zlatiborskim pašnjacima. Uvek su konji imali upotrebnu vrednost, imaju je i danas, imaće je i u budućnosti. Mi smo danas zapažena turistička ponuda Zlatibora. Čukundeda Vid je na konju pobegao pred Turcima, pradeda i deda su kiridžijali i svoje potomke inficirali do te mere da sam ja, zajedno sa mojim ocem, osnovao ranč „Zova“. Tu gajimo konje i turistima nudimo mogućnosti terenskog jahanja, vožnje fijakerom, zimi upregnemo sanke, a ponudu smo kompletirali sa Ergelom Gazdić, koja neguje tradiciju škole jahanja.

Na jugozapadu Zlatibora, između najvišeg vrha Tornika (1.496 mNV) i kanjona reke Uvac prostire se selo Stublo. Odatle se kiridžija Todor Gajović, sa jandžikom oko vrata, u leto “34. zaputio sa svojim konjem, natovarenim borovom luči, na desetak kilometara udaljeni pijac. Zahvaljujući skulpturi, nastaloj na osnovu fotografije užičkog fotografa, vredni domaćin živi i živeće, dok je Zlatibora. Surova planinska priroda određivala mu je način života, koliko nama danas sećanje na njega određuje razmere naše gluposti, ali i mogućnost za otrežnjenje u nekom pametnijem vremenu.    

–  Kada vrednosti tradicije prilagodite vremenu u kome ste rođeni i u kome život planirate, tada ništa nije teško – poentirao je naš sagovornik na pitanje koliko je teško opstati na imanju, sa konjima i uz njih, u okruženju dizalica koje u nebo zadiru. – Kada spojite lepo sa korisnim, tada dobijete idealnu kombinaciju za sreću i dobro raspoloženje. Konji ne traže puno. Lako je s njima, a teško bez njih. Lakše s konjima, nego s ljudima. Nikakve posebne uslove konji ne traže. E, sad, ljudi uvek nešto mudruju, komplikuju, kao i sve u životu. Teško ih je održavati taman koliko je teško devojku sa sela prilagoditi uslovima gradskog života. Nema straha za budućnost, kako reče iguman Danilo: „Ako imaš veru, nemaš strah“.

Iguman Danilo je starešina manastira Uvac u Stublu, zadužbine Nemanjića, sagrađenog u periodu 12. ili 13. veka. Tu su vekovima krštavani preci i Todora Gajovića i Vida Bukvića i njihovih ponosnih potomaka, koji su manastir obnavljali vekovima, posle svih rušilačkih pohoda različitih vojski. Najpoznatija životinjska vrsta u ovim krajevima je beloglavi sup, zaštitni znak kanjona Uvac. Legenda kaže da su se ovde legli njegovi preci, dvoglavi orlovi na grbovima Nemanjića.

- Kažu stari da su i Nemanjići gajili konje rase iz bosanskih brda. Izdržljivi su i prilagodljivi svakoj prilici. Mi ih ukrštamo sa rasama iz inostranstva, kako bismo dobili još čvršću rasu za uslove ovog podneblja. Posla ima dovoljno, ko hoće da radi. Aktivni smo svaki dan u godini – zaključio je Sreten Bukvić i šeretski razgovor priveo kraju: – Ergela Gazdić i ranč Zova imuni su na izazove globalizacije. Ništa ne može da se globalizuje, niti da se usmeri. To su sve pojmovi koji se ukrug okreću, od kada je veka i u veku čoveka. Mi samo radimo onako kako su naši stari radili i kako su nas učili. Radimo to što volimo i čemu smo maksimalno posvećeni, svesni da na ciklična kretanja ne možemo da utičemo, ni s konjima, ni bez njih, kako god. Vremenske prilike ili neprilike, sve nama ide u prilog. I sneg i lepo vreme i kada kiša pada i kada ne pada, i tamo i ovamo, nama je uvek lepo, a i konjima s nama, blago nama.

Tekst i foto: Lazo Bakmaz