ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Чувена гостионица "Зелени венац" на Тргу слободе, кутак за дангубице

Прошла су времена кад су у „Венцу” виђани само стари пензионисани сенатори и умировљени адвокати, а зими беспослени економи „са плаветним џепним марамама и старим цилиндерима”, чији се смех чуо и преко Дунава, у Градској пивари, забележио је Илија Огњановић Абуказем (Стармали, 1884), напоменувши: „Сада су кафане пуне младих људи што се картају, билијаре и о коњима разговарају и опклађују се ко ће више чаша пива попити”. А уз капљицу више избију и окршаји. Учесници једног почетком октобра 1802. били су ни мање ни више него поменути дрворезбар и адвокат Јован Камбер, који је у чарци „зарадио” два ударца штапом по глави, а потом узвратио истом мером, па и приде, почупавши свог противника. Након отимања опасне „алатке”, те раздвајања сукобљених страна, чему је допринео и деда Јована Јовановића Змаја, страсти се нису смириле. Адвокат се, изашавши бесно из локала, спреман на освету, сакрио се иза оближњег зида и, чекајући у заседи, напао Аксентија сакупљеним каменицама.

Хотел са 22 собе и парним купатилом

Реконструкцију хотела у стилу позног класицизма извео је зидарски мајстор Андреас Ханер. Био је то грандиозан објекат чија је годишња закупнина 1850. износила чак 3.000 форинти. Имао је 22 собе за ноћење, у дворишту четири штале за 80 коња и седам шупа за кола. Бибићи су комплексу додали и парно купатило, што је била велика ствар за наш град средином 19. века. У њега се улазило из данашње Његошеве улице, код куће познате по имену „Гвоздени човек”, препознатљиве по витезу у оклопу на врху фасаде. Било је намењено првенствено путницима који су одседали у хотелу, али и богатим Новосађанима који су могли да плате коришћење тог луксуза и да после, уз пиће и закуску проводе време у собама за одмор.

Турбулентна судбина „Зеленог венца” подразумевала је и честу промену власника и закупаца. До 1765. припадао је бановачком постмајстору Волфу, а после четири године предат је његовој кредиторки Сузани Миливојевић, удовици некадашњег заступника поште у Гложану, која му је годишње плаћала 300 форинти. Гостионицу је 1769. продао за 5.000 форинти племићу и посланику на карловачком Народно-црквеном сабору Јовану Стојчевићу, али је задржао право да четири године станује на спрату. Али будући да је нови власник исту своту дуговао трговцу Стевану Радонићу, он му је уз свој део Кулпина у залог дао и „Зелени венац”. Угоститељски објекат ће за 4.970 форинти 1797. године припасти градском сенатору Јозефу Паузу, који ће га већ 1802. преуредити у хотел, што је био одлично улагање, будући да га је потоњи газда Ђорђе Стојковић продао за 20.000 форинти Димитрију Коди и његовом сину, који су успели да од локала направе угледно место, где су се могли прочитати и листови из Беча и Пеште. Пошто је „Венац” страдао током бомбардовања 12. јуна 1849, кад је закупац био Антон Хартл, породица Кода је после Буне узела зајам из државне благајне и 1850. обновила здање, подигавши му вредност на 46.000 форинти. За ту суму га је продала меленачком проти Павлу Бибићу Јанопољском, после чије су смрти 1869. газдовали први наследници Ника и Мита. Након тога од власника се помињу Ђорђе Ракић, те Штајнер, по коме се хотел и звао, као што је касније носио име закупца Евгенија Сарке.

Зграда је 1892. до темеља срушена, а на том месту подигнут је репрезентативни Гранд хотел Мајер, чувен по томе што је у њему 25. новембра 1918. одлучено о присаједињењу Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији.

С. Милачић