НИНИНЕ МУСТРЕ: Помоћ и немоћ
Најтеже ми је да гледам како неко понавља једно те исто понашање и чуди се како му се у животу стално догађају исте околности.
Гледајући са стране, ја тачно видим шта би могао да промени у свом понашању што би аутоматски довело до промене у околностима, али немоћна сам да ишта учиним. Чак и када бих покушала тој особи да сугеришем шта да промени, само бих је повредила, јер она једноставно ствари не види мојим очима.
Заправо, ја не видим ствари њеним очима, јер нисам у њеној кожи и питање је да ли би моје решење било ефикасно. А када мало боље размислим, немам ни право да се мешам у њен пут.
Једном сам приликом била критикована од своје пријатељице да не живим онако како бих могла да живим, него постављам неке по њеном мишљењу непотребне границе и спутавам себе. Осећала сам се повређено због тога што ми је рекла, јер оно што је за њу био одраз квалитетног живота, мени би било непријатно понашање. Вероватно јесам имала капацитет да живим онако како је она замишљала, али ја се у тој ситуацији не бих осећала добро.
Ничега погрешног није било у томе што ми је сугерисала, али различитост наших карактера условљава различит приступ животу, па и поимања идеје квалитетног начина живљења. То је био само један пример да ни из најбоље намере не можемо да помогнемо некоме у смислу давања савета како да живи боље. Заправо, немамо ни право на то.
Свако од нас је дошао на ову планету да доживи нека искуства и да се колико је у његовој моћи развија као људско биће. Свакога дана можемо понешто да научимо, да напредујемо и да растемо. Ничије искуство није исто и то треба поштовати. Али признајем да је то тешко. Имам осећај да сам тренутно у животној фази у којој баш то морам да научим: да не покушавам другима да помогнем када ми не траже помоћ, него да допустим да проживе своја искуства на свој начин и да стрпљиво чекам да ми евентуално затраже помоћ.
И да се не секирам ако ми је не затраже. Једино сопственим примером можемо да дамо смернице онима који су спремни да их препознају и да их примене у свом животу. Све остало је наметљивост и не доноси никакву корист. Једино се наш его фино нахрани, јер када без јасне потребе или позива идемо у помоћ, ми у ствари идемо по нечију моћ, па када је одузмемо, добро се осећамо. Ваљало би да то што пре освестимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
