окоТВоко: Хајде да беремо јагоде
Серијал „Заувек аутор” Тонија Воларића је фантастично телевизијско штиво за све нас које смо одрасли уз хитове популарне музике.
Како је лепо испричана прича о Алки Вуици и како је она опрала судове код Горана Бреговића кад је као млада новинарка дошла по интервју и видела неопране судове… Брега ју је само шеретски питао: „Ти мала, да ли си дошла да се удаш или будеш новинарка?”
Какву само биографију има та жена, тако занимљив љубавни живот. Занимљива прича о Бајаги чију песму је певала, као и Весна Змијанац - „Нек ти јутро мирише на мене”. Па негде у албуму успомена дивна слика Алке и Оливере Катарине. Тони Воларић нам је први открио да је песма Зринка Тутића на текст Алке Вуице требало да се зове „Хајде да беремо јагоде”, па је прерасла у пророчки хит „Хајде да лудујемо”.
Па није ни чудо како су настајале песме „Где Дунав љуби небо’’, „Данас сам луда”, „Вино на уснама’’, „Ми смо јачи и од судбине’, „Лажљива’’... На то су нас на својој Тикток хит талк страници подсетили Весна Законовић Арежина и Синиша Милошевић, моје драге колеге са радија којима бих да „Сам ја нетко”, понудио и кратки ТВ формат. Мада они уживај у Тиктоку, али то би била и добра ТВ емисија.
Не заборавимо, Алка Вуица је радила фантастичан ток-шоу на Новој хрватској телевизији, а потом је тај исти програм радила и у Сарајеву. Жена ради и даје фантастичне интервјуе и ходајућа је харизма. Успевала је у свој ток-шоу програм да доведе нека од највећих имена са јавне сцене бивше нам земље. Умела је и да буде провокативна и бритког језика.
Као што се сећам прославе једног радија на којој су сви нови певачи покушавали да подигну атмосферу а онда је дошла Алка и са три песме „Лажи, лажи ме’’, „Од кад те нема” и „Еј, шта ми радиш’’ направила бум.
Заиста један невероватно занимљив живот о коме је већ Алка Вуица написала књигу. Наравно да креативни рад сваког аутора има своје успомене и падове и да живот ту пише романе. Сећате се, прва која је дошла у Београд, па је гађали флашама на БГ сајму, била је управо Алка Вуица, а онда ју заштитио Џеј Рамадановски. Праве душе су се увек препознавале.
Паметне телевизије су се некад бавиле и феноменом Ђорђа Новковића, Зденка Руњића, Оливера Драгојевића. Зар Момчило Бајагић Бајага није заслужио за ових 40 година каријере да се о њему направи филм или ТВ серијал као што је то некад било о ЕКВ, „Бијелом дугмету”? Зар једна Лепа Лукић није заслужила документарац о свом лику и делу или једна Неда Украден која има тако интересантну и занимљиву биографију?
А шта тек да кажемо о Здравку Чолићу? Давно је био филм „Путујући земљотрес’’, а Здравко још увек фасцинира својом енергијом. И пикантерија и добар трач могу да буду упаковани у леп документарни серијал.
Потребно је да телевизије престану да штанцују само једно те исто. Упознао сам толико тридесетогодишњака који су управо на Јутјубу или Тиктоку сазнали и за неку другу музику од данашњих цајки и тралалајки. Зато је потребно подржати све ауторе који на прави начин чувају традицију.
Јер то није само неки досадни евергрин, приче о бољој прошлости су и приче о бољим временима и људима. А прерано нам одлазе талентовани људи. Као да се са наше Планете, на неко боље место, селе креативни људи, а остају ови моћни, бахати и зли.
Александар Филиповић
