ПИСАЦ И СЕДМА СИЛА Интервју као драма
За разлику од многих угледних и плодних писаца са занимљивом биографијом, Иво Андрић је избегавао да у директном исказу говори о себи и свом животу, чак и о делу.
Иако љубазан у комуникацији с новинарском и културном јавношћу, показивао је нерасположење, па и одбојност према јавној демонстрацији личног става. Веровао је да писац не треба на тај начин да буде посредник између публике и дела. У више наврата, на тражење новинара да о свом животу и својој поетици сведочи кроз интервју, бранио се говорећи како се сви одговори налазе у већ написаним страницама – да је дело најбољи тумач писца, а не обрнуто. Андрић је избегавао драмску напетост коју неизбежно доноси дијалошка природа интервјуа. Тиме се може објаснити и чињеница да је иза Андрића остао само један незавршени покушај писања драмског дела.
Андрић је одбио да директно експонира ауторску личност и у сусретима с Бранимиром Ћосићем у оквиру припреме књиге Десет писаца – десет разговора (1931). У предговору Ћосић обавештава читаоце како су сви напори да с Андрићем обави интервју остали безуспешни, упркос бројним сусретима и међусобном уважавању. Будућег нобеловца нема у овој књизи; Ћосић једино доноси Андрићеву мисао из (покушаја) разговора о томе како је при писању теже избрисати него написати.
Кључне димензије своје поетике и поимања природе уметничког стварања Андрић је 1935. изложио у Разговору са Гојом, потом у Знаковима поред пута и другим есејима. Разговор са Гојом није, разуме се, никакав интервју већ филозофско-поетички спис. У овом делу велики сликар (рођен средином 18. века), као Андрићев маскирани двојник, пишчев алтер его, оцртава основне контуре Андрићевог погледа на уметност, однос између стварности и стваралаштва и релације између творца и дела.
Индикативно је да је Иво Андрић избегавао и да јавно демантује неке грубе погрешке у вези с његовим животом и делом. Пријатељима је говорио да јавно изнете неистине о њему сведоче пре свега о онима који су их ставили у оптицај. На потпитање: „Да ли бисте демантовали ако би се у новинама појавио наслов АНДРИЋ УКРАО ЗВОНА КЕЛТСКЕ КАТЕДРАЛЕ!“, мирно је, према сведочењу Милована Витезовића, одговорио: „Зашто ја, нека демантује Келтска катедрала…“
Нешто мање пријатна епизода о Андрићевој комуникацији с новинарима је она о којој је Мирослав Караулац, аутор неколико добрих књига о делу и животу нашег нобеловца, сведочио у разговору с Небојшом Грујичићем за недељник „Време“ од 6. марта 2008. године (пренето у књигу М. Караулца „Човек и писац”, Београд 2015). Наиме, после добијања Нобелове награде (1961), и непосредно након пријема код председника Републике, Андрић је примио на разговор новинарку једног загребачког дневног листа. На почетку разговора новинарка је поставила следеће питање:
„Занима ме како се у овој ситуацији осећа највећи Хрват?“
Андрић је на ову провокацију реаговао речима:
„Госпођо, ја сам пре свега Београђанин. Наш интервју је завршен!“
(Из рукописа „Гласови на ветру“)
Миливоје Павловић