окоТВоко: Нови телевизијски прелазни рокови

Прелазак Данила Машојевића, најталентованијег водитеља млађе генерације и човека који је са свим великим звездама на „ти”, представља велико кадровско појачање. Успех младића из Прибоја није случајан, јер је дуго калио занат код Бебе Драгић у Story-u, а потом је био сјајан репортер на Првој телевизији. Био је и заштитно лице инфотејмент програма Нове телевизије, где је био задужен за забаву. Само је он могао да доведе све те познате личности и само је он са Бејби Лазањом на „ти”. У понекад сувише политички обојеном програму Нове телевизије Данило је умео да унесе елементе животности и креативности.

Овај прелазак није случајан и поклапа се и са преласком Ивана Ивановића на Блиц телевизију, као што ни прелазак „Балканске улице” није случајан. Блиц телевизија је већ преносила „Београдско пролеће” и очигледно је да имају амбицију да добију националну фреквенцију, ако се  тога, бар за сада, одрекла К 1 телевизија, како то саопштавају њени званичници.

Блиц телевизија окупља и некадашња лица са БК телевизије које јако добро познајемо. Ту је пре свега Беба Драгић коју знамо још из времена кад је радила дневну емисију Цолор press групе на БК телевизији „Свет у боји”. Потом не треба заборавити да је Сретен Радовић директор и главни и одговорни уредник Блиц телевизије из Зрењанина, Лала и дугогодишњи успешни ПР Светлане Цеце Ражнатовић.

Очигледно је да „српској мајци” у њеној емисији „Цеца show” успева све оно што успева само Гоци Тржан, а то је да доведе све највеће звезде у свој студио. „Српска мајка” и Близанчица почиње све успешније да плива у водитељским водама и полако почиње да постаје ћирилична Опра Винфри. Дуго је ту титулу носила Јелена Бачић Алимпић, јер све црнке једноставно личе на Опру, а све плавуше вуку на Карлеушу или на Беквалац, како вам је од воље.

Очита је потреба телевизија да се праве такви програми да гледаоци не шалтају канале него да гледају нон-стоп један те исти канал и да та телевизија мора бити умивена као што је то била БК телевизија, која је била „телевизија отворених очију” и коју су сви породично волели да гледају. Није стога ни чудо што је Вања Булић нашао своје место на Блиц телевизији за своје „Бисере”, а није то могао пласирати на Хепи телевизији.

Зато је јако било чудно у једном периоду кад је јавни сервис дозволио себи да изгуби једну Мају Јапунџу, Наташу Миљковић или Дејана Пантелића.

Ово је постао гадан посао. Није потребно само да је новинар вредан, радан, да ради сваки дан, него је потребно имати и нос када треба отићи на боље место. То су на време осетили и Миња Милетић и Југослав Ћосић. Очигледно је само да је велика бежанија са СББ канала на МТС-ове и да поједине телевизије попут К1, Блиц и Курир телевизије постају све јача конкуренција телевизијама са националним фреквенцијама.

Дешава се апсурд да поједине приватне телевизије имају програм који је више примерен за јавни сервис, док се често дешава да јавна телевизија јури за Митром Мирићем, али он је већ одавно био у „Хит паради” код Злате, Цунета и Тозовца и тада је запевао „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”.

Отиђите само на РТС Музика или РТС коло или РТС планета и РТС Трезор па ћете схватити колико је некад програм био бољи. Сад је програм бољи на приватним телевизијама, али док све вратите, погледате одложено или на Јутјубу, оде воз. Много интересантног програма разбацано је по многим телевизијама, а требало би да буде све бар на једном или на два места. Али ово су модерна телевизијска времена.

Александар Филиповић