НАЈСТАРИЈИ ФОТО ГРАД НАЛАЗИ СЕ НА ОБАЛИ БЕГЕЈА У историјским читанкама које се баве развојем фотографије БЕЧКЕРЕК има посебно место

Окосницу поставке у зрењанинском музеју чине три значајна фотографа - Иштван Олдал Старији, Иштван Олдал Млађи и Ђура Рокнић, међу којима је први на овом списку био пионир фотографије на нашим просторима.

- Његов сликарски атеље из 1853. већ наредне године је био преиначен у фотографски. Као први озваничени фото-студио мењао је неколико локација, док се није коначно сместио у данашњој Улици Славка Жупанског број 5. То је био врло наменски и пажљиво изграђен фото-студио са косим стакленим и бочним прозорима из 1895 – прича за “Дневник” аутор и дизајнер сталне поставке, музејски саветник Душан Маринковић.

По његовим речима, дуго деценија уназад прича о Олдалима и Рокнићу прожима се кроз време. Међутим, никада није дошло до неког конкретног концепта и реализације.

- Почетком 2022. године Народни музеј Зрењанин је ступио у контакт са колекционаром који је понудио богат материјал у вези са атељеом, у којем је последњи стварао и боравио Ђура Рокнић. Од тог момента, када је остварен контакт, кренула је и сарадња као и рад на самом концепту сталне поставке фото- графије чији су најбитнији део наведени доајени овог заната – истиче Маринковић, који позива посетиоце да упознају светлосне записе града Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина очима мајстора фотографије, који су коначно и заслужено нашли место под окриљем Народног музеја Зрењанин.

На старим, пожутелим фотографијама, урађеним савременом техничком опремом ових мајстора, време је на трен заустављено. Различити ликови, одећа, стас, ухваћени покрети грађана „усликаних“ у атељеу Олдалових… Све то сведочи о статусу, етничкој припадности, обичајима, наравима и њиховом богатству. И град је мењао своје лице. С ове временске дистанце, Олдалове разгледнице сведоче да су Велики мост, односно Бечкеречка ћуприја, кућа адвоката Лињачког или стари музеј града, зграда општине Велики Бечкерек – Петровград, купалишта, споменици или порушени делови улица, били значајна градитељска баштина. Они би данас представљали споменике културе од изузетног значаја.

Угледна историчарка и бивша директорка Историјског архива Зрењанин Нада Борош наводи у разговору за “Дневник” да, док су Београд и Београђане, Загреб и Загрепчане, Љубљану и Љубљанчане, фотографисали путујући фотографи, Велики Бечкерек и Великобечкеречане у свом сталном фотографском атељеу је фотографисао Иштван Олдал Старији (1829 – 1916).

-Прилагођавајући простор за рад приликама и времену у коме је живео и радио, Олдал Старији је бирао локације за свој фотографски атеље, односно занатску, а данас бисмо рекли и уметничку радњу. Локације су биле на прометним местима, која су му обезбеђивала велики број муш- терија.

 При крају 19. века, због добре локације, у првом реду веома богатог речног саобраћаја који се одвијао на реци Бегеј, близине пијаце, Жупанијске палате и центра вароши, он је своју радњу преселио у тадашњу Улицу Гизела парт, на обали Бегеја, данас Улицу Славка Жупанског – каже Нада Борош и подсећа да се у њој сада налази Изложбени салон Историјског архива Зрењанин.

У необичној и лепој згради од печене цигле, с кровом од стакла, који је обезбеђивао довољно светлости, све до 1902. је радио Иштван Олдал Старији. Тада је радњу преузео његов син и наследник Хенрик Иштван Олдал Млађи.

-У историјату овог атељеа не смемо заборавити ни врсног фотографа Ђуру Рокнића. Он је у овај „стаклени“ атеље ушао 1921. и у њему је радио све до 1969. године. Оновременским фотографским апаратима, наши суграђани, фотографи, без светлости блицева, осликали су своје савременике, улице, реку, зграде… Једном речју, град у коме су живели – наглашава Борош.

У Заводу за заштиту споменика културе Зрењанин кажу да је објекат у коме се налазио атеље изграђен 1895. у стилу индустријске архитектуре и да је његов пројектант био грађевински мајстор Јакоб Барт. Наводе и да је зграда грађена управо за потребе сликарског и фотографског атељеа Иштвана Олдала. Познати међуратни фотограф Ђорђе Рокнић је 1921. године преузео атеље Иштвана Олдала, преуредио га и модернизовао за своје потребе.      

Жељко Балабан