ТВОЈА РЕЧ: НЕНАД БОГДАНОВ (30) - СТОЧАР ИЗ ТОМАШЕВЦА Без субвенција нема посла

Наравно, тада нису знали докле ће догурати, тако да сада, када све саберу и минимално шта одузму, долазе до цифре од 65 грла крава, јуница, телади, бикова, и још 70-ак хектара њива под луцерком, пшеницом, јечмом, ражом, кукурузом и грашком.

- Више сам окренут сточарству, а брат ратарењу - прича нам Ненад, додајући да се бави производњом млека и товних јунади. - Храну већином сами производимо, с тим да компоненте за концентрат морамо да купујемо јер немамо довољно земље и за то. Пољопривреда у нашој породици је традиција. Било је прекида у једном тренутку, али од 2009. смо поново активно кренули да правимо фарму, а 2012. смо брат и ја одлучили да ћемо заозбиљно да радимо то. Десетак година касније, од две музне краве које нам је деда дао, стигли смо на скоро 40. Личи ми да је успешно.

Да ли си одмалена знао да ћеш се овим бавити у животу?

- Откуд! Хтео сам да будем официр, па ми то никако нису дали, а без родитељског потписа не може да се упише. Онда сам завршио средњу хемијску, али сам од професорског позива одустао због све лошијег стања, и онда, кад нам је покојни деда поклонио две краве с којима смо кренули поново, нешто ме је једноставно привукло штали. Сад сам више у штали него било где другде.

То значи да немаш баш годишњих одмора, спавања дуже, излажења у град и не враћања кући по два дана...?

- Може, што да не може. Ако се добро организујеш, све се може.

 Добро си васпитао краве?

- Краве су навикле да раде како нама одговара. Ако не волиш овај посао, немој њиме да се бавиш. А ако дамо себи форе да идемо у град, није битно кад ћемо да се вратимо, него кад крећемо да радимо, па ћеш стићи да се одмориш тамо негде кад буде пала киша.

Значи, није ништа страшно и ништа лоше бити млада особа која је одлучила да остане на селу и да се бави пољопривредом!

- Како може да буде лоше? Немаш директоре изнад себе, власника предузећа...

Само имаш небо које је прилично непредвидиво и не знаш како ће да заповеда...

- Са тим се лако да помирити. То је божја воља и спрам тога се организујемо и то је то. Оно што мора да се прихвати да је тако - мора. Један пријатељ је рекао да смо ми сељаци рођени с посебним геном да се не нервирамо толико много око ствари које нам уништавају посао. Али шта да радимо, ако ћемо да се нервирамо за сваку ситницу, онда од тог посла нема ништа. Једноставно, осмех на лице и настављамо даље.

Да ли постоји ипак нешто што те избаци из такта у послу?

- Уууу... Свакодневно може свашта нешто да те избаци из такта. Примера ради, само крава кад ти стане на ногу, па ти цео дан није никакав. Али прође и то. Буде месец-два кад ми дође и да продам све краве и да се одселим и свашта нешто, а онда удахнем дубоко и наставим даље.

Јеси ли користио неке субвенције?

- Без субвенција нема посла, ако причамо о финансијском делу. Без субвенција тешко може да се ради. Узимао сам све живо што се даје. Ако хоћеш да напредујеш мора новац да стиже са стране. Подносимо захтеве за свашта у шта можемо да се уклопимо због правила конкурса. Јер, уме да буде проблема и ту се највише и нервирамо у целој причи. Кажу да дају за младе, а онда ситним словима напишу да, ако имаш газдинство више од три године онда ниси млад, па дају за сточарство, али ако имаш више од 30 крава, више ниси на државном, него идеш на ИПАРД а тамо је пуј-пик не важи. Где успемо да се уклопимо, ту конкуришемо.

Да ли може од чистог посла да се заради и профитира? Не причам о милионима, али довољно да преживиш годину.

- Мора да буде. Посао као посао и без државних субвенција мора да буде барем рентабилан, да ниси у минусу. Та мала зарада која остане од посла, плус субвенције, има простора да се напредује. Е сада, све је и ствар схватања, ко је шта себи зацртао и коме је шта довољно за неки минимум. Ако имаш разумне циљеве, може сасвим фино да се функционише од пољопривреде и ако прихватиш да посао траје само два сата дневно. Мора да се направи осам радних сати.

Како коментаришеш став да млади треба да хрле у градове, у иностарнство, да јуре послове, канцеларије, паре... Зашто имамо такав однос да је све то пожељно, а останак на селу није за похвалу и подршку?

- Трендови у држави и уопште схватање људи се мало мења у последње време. Кад погледате пре 50-60 година, кад бисте питали човека шта жели, рекао би да жели кров над главом, срећу и породицу поред себе, а сада кад питате младе људе, прво ће ти рећи ауто, летовање и све остало. Жеље људи су промењене, а не саме прилике.

Шта ти желиш у животу?

- Немам појма! Али мислим да не лудим за тим да имам богатство. Лепо је, фарма напредује, све то стоји, али не морам да имам милионе на рачуну. Битно ми је да сваки дан кад устанем будем срећан и насмејан и све остало долази само.

Од крова над главом, среће и породице - да ли си све испунио?

- Још увек немам своју породицу, нисам ожењен, тако да..

Колико је изазовно пронаћи девојку која је спреман да дође на село и посвети се пољопривреди? Нарочито што у сваком селу има гомила нежења!

- Нисмо баш гомила, али нас има...

Можете да оснујете неко удружење... Шалу на страну, како решити то?

- Сам податак колико нас у селу има, а сигурно преко 50 нас који смо 25 година и старији, довољно говори.

 Шта урадити по том питању, како решити тај проблем?

- Мислим да не постоји систем како да се то питање реши. Новац тај проблем неће решити. То се мења тек кад људи у својој глави реше проблем, кад схвате да не мора да се живи у граду. Дотле можете милионе давати али то неће трајно задржати младу особу на селу. Доћи ће до бракова и деце, али ће неминовно доћи и до развода.

Које су предности живота у мањој средини у односу на животу у граду, бетону, буци, смогу...?

- Предности, прво и основно, кад год се пробудим прво што чујем су птице, а друга ствар, ја лично себе не могу да замислим у граду. Кад морам да одем нешто до Зрењанина, нервира ме и једва чекам да се вратим. Такође, имам своју храну и знам шта једем. Али тај мир и сигурност су оно што ме држи на селу. А и сам сам свој газда!

Шта би рекао младима који се двоуме да ли да се посвете пољопривреди или да траже будућност у неком просперитетнијем месту?

- То је већ тешко питање. Ако не постоји већ нека основа за бављење пољопривредом, јако је незахвално рећи некоме из града: „Е сад покупи своје кофере и дођи на село, ту ће ти бити лепо”. Неће. Може да има пластеничић, али то није довољно. Кренути од нуле су бајке, приче за малу децу. Ако постоји дедовина, неки основ, онда да. И воља, наравно. Где год да си, посао мора да ти буде ту негде, у малом мозгу.

Каква нас будућност чека по питању пољопривреде и технолошког напретка? Да ли ће пољопривреда бити на „клик”?

- И без телефона пољопривреда већ давно није толико тежак посао као што је била раније. Млади у граду мисле да је то црнчење, зној, мука жива, али одавно је технологија узела маха. Кад су кренуле технолошке револуције, људи су се плашили да ће нас заменити машине. Оне су ту да нам помогну, али је неминовно да ће посао радити једна особа, уместо десет људи како је некад било.

 Леа Радловачки