ЗАШТО ЂАЦИ имају ОТПОР према школским обавезама? НЕ СЛУШАЈУ шта наставници говоре, а БУКА и неред су редовни на ЧАСОВИМА

Око 40 одсто ученика који су попуњавали упитник тврди да се не слуша шта наставници говоре, а да су бука и неред редовна појава, те да им пажњу одвлаче и дигитални уређаји које користе њихови вршњаци. Да не започињу са радом дуго након звона јер наставник чека да се утишају, пријавио је сваки четврти анкетирани 15-годишњак, док се показало да међу онима који ремете атмосферу погодну за учење предњаче дечаци, а да разлика између социјално привилегованих и социјално угрожених категорија није статистички значајна, наводи се у извештају.

Када је реч о неоправданим изостанцима и кашњењу, резултати су нешто бољи него 2018. године, истиче се уз напомену да је е-дневник побољшао приступ подацима о напретку детета, те да је у плану његово унапређење у виду СМС порука које би стизале родитељима када се оно не појави на настави. С тим у вези, у неким школама су спонтано развијене мере контроле (обавезан је улазак на врата где се евидентира закашњење, разредни старешина обавештава о томе родитеља и сл.).

Ипак, 16 одсто ђака каже да је прескочило најмање један дан школе током две недеље пре ПИСА теста, а 30 одсто да је пропустило неки час, док је сваки други бар једном каснио, што, у поређењу са ОЕЦД просецима, сугерише да ово јесте значајан проблем у Србији, пише у извештају, уз опаску да су у кровном закону дефинисане одговорности ученика и родитеља, као и дисциплински и саветодавни поступци које школа треба да предузме, а у неким мерама предвиђена је и сарадња са центрима за социјални рад. У домаћем истраживању мањег обима, наводе даље, утврђено је шта подстиче овакво понашање: одељењске старешине и лекари који олако дају оправдања, те родитељи који прихватају овакво понашање детета како би избегло лош успех, будући да тиме добија додатно време да се спреми за часове провере знања.

У последњем ПИСА истраживању 1,6 одсто ђака, међу којима је 0,9% девојчица, а 2,3% дечака, и то чешће деце која одрастају у лошим социоекономским околностима, каже да је поновило разред најмање једном, што је знатно испод ОЕЦД просека (8,9%). Мада „пропуштање” ученика, без обзира на њихово овладавање садржајем, може да им буде камен спотицања, чини се да евентуалне позитивне краткорочне последице понављања разреда слабе током времена, истиче се у извештају. Како их таква околност стигматизује, чешће показују негативно понашање и исписују се из школе.

„На крају, понављање разреда може да буде скупа политика јер уопштено захтева веће трошкове за образовање и одлаже улазак ученика на тржиште рада”, закључује се у публикацији.

С. Милачић