ШTA НOВОСАЂАНИМА НУДЕ УДРУЖЕНИ САМИ СА СОБОМ Цвеће. Небо. Љубав. Ливаду што крај реке сања.

И то смо видели. И добили очигледну истину. Нема више никаквих недомица, нити сумњи зашто је опозицији басма о крађи избора једини политички програм, и једина сламка спаса. То је једино што имају. Грађани нису са њима.

Ево доказа. Првом њиховом „освајачком“ митингу присуствовало је 11 грађана Новог Сада. Један мање од броја странака на њиховој изборној листи. Нема спора, у питању је непребројива маса људи, која је чула сијасет поптуно нових, потпуно оригиналних идеја. И тако је већ месец дана, од расписивања избора. И нема сумње, тих 11 људи верује да су ЛСВ, ДС, нови и стари ДСС, бивши ројалисти, садашњи монархисти, либерали и анархисти, снага будућности. Више од 413.000 Новосађани не дели то мишљење.

Опозиционари кажу, удружили су се како би имали градску управу и град који ће бити уљудан, цивилизован, руковођен на одговоран начин. Веле да ће тежити ка томе да  успоставе културу транспарентности, одговорности и правде. Боре се за пристојност и лечење агресије. И признају да се на тим реформаторским, готово просветитељским идејама ујединило њих 12. Леви и десни. Анархисти и централисти. Левичари и десничари. Четници и партизани. Либерали и конзервативци.

Нема више никаквих недоумица, нити сумњи зашто је опозицији басма о крађи избора једини политички програм, и једина сламка спаса.

То је једино што имају. Грађани нису са њима.

Првом њиховом „освајачком“ митингу присуствовало је 11 грађана Новог Сада.

Један мање од броја странака на њиховој изборној листи

Каква лепршавост идеја! Какав прогресивни наратив! Милина да те подиђе. Оптимистично. Инспиративно. Оригинално. Корупција. Пристојност. Транспарентност. Цвеће. Љубичице. Дуга. Сунчано небо. Цвркут птица. Жубор реке. Ливада што крај реке сања. Ни реч о глупостима попут бољег живота грађана, платама и другим бесмислицама. Ни слово о развоју града. Врло је очигледан квалитет политичке мисли и посвећеност потребама људи. Види се да је њих 12 провело много бесаних ноћи и напорних сати да осмисле и предоче планове како ће развијати Нови Сад боље, брже и квалитетније од напредњака.

Тако мисле и говоре прави интелектуалци. Тако говори елита. А не оно напредњачко сељачење и простаклуци о платама од 1.450 евра, и пензијама од 650 евра. О нова три моста. О две нове школе. О девет нових вртића. Новом клиничком центру. Још нових фабрика.

Шта ће нам те фабрике? Само би јадни људи морали да се рано буде и иду на посао. Опозиција је таман то све лепо била уредила. Све су фабрике затворили, и сви Новосађани су били добили отказе. Нису морали да губе драгоцене сате на диринчење на послу. Могли су лепо, као стари Грци, да се посвете доколици. Да леже код куће и уживају у лепоти живота. Можда су били гладни, али боље бити гладан, него трошити своју физичку и интелектуалну снагу на рад и примати плату. Кад живиш у беспарици ништа ти не треба, и ни за чим не жудиш.

Чим дођеш до пара свакојаке мисли ти падају на памет. Хоћеш мало да путујеш. Па желиш боља кола. Па дете хоће боље патике, и бољу школу, или бољи факултет. Кад нема фабрика, људи немају те главобоље. Маркс је можда био у праву – рад јесте створио човека, али је нерад створио идеалног грађанина по мери опозиције.

Он не мора да има новац. Он живи од мисли о слободи, култури транспарентности, уљудном граду, независним медијима, лечењу агресије. Таквом грађанину новац је само сметња. За аристотеловско благостање њему је довољна мосао о врлом новом свету иза ког стоји 12 неспојивих партија и покрета. Грађани треба да цене тај оригинални допринос борби против конзумеризма, а не да се тако ингорантски односе према њима.

Грађани не морају бити вични херменеутици да би схватили од чега је саздана амбиција 12 апостола безидејности. Они пред собом виде само плен. И већ броје паре. Већ расподељују ресоре. И као код свих шибицара, све док паре представљају само маштарију, сви договори важе, и цветају љубав, братство и јединство. Међутим, у случају кад паре постану стварност, тобожњи џентлмени се преобразе у истинске џамбасе.

Не сањајте узалуд. Да би паре дошле, морате грађанима рећи шта ви можете боље? Можете ли да изградите више канализације? Не можете! Ви сте хтели да продате „Водовод“ странцима, тврдећи да град нема пара за улагања. Откад нисте на власти уложено је 14 милијарди динара и изграђено 303 километра нове канализације. Изграђено је 135 километара нове и реконструисано 156 километара постојеће воводоводне мреже.

Можете ли да саградите више школа? Не! У ваше време није подигнута ниједна. Након 2012.  Музичко-балетска школа са концертном двораном. Тренутно се граде још две нове школе. Изграђено је девет нових и реконструисано 17 вртића.

Можете ли да доведете више инвеститора и отворите више фабрика? Ни случајно! Ви сте затворили све новосадске фабрике, које су пре вас запошљавале 30.000 људи. Које су храниле Нови Сад и Новосађане. На све њих сте ставили локот, и тако започели еру своје борбе за заштиту животне средине. То што су грађани у тој борби живели лоше, и били на ивици глади, била је само колатерална штета. Откад ви не владате отворено је 14 фабрика и запослено 45.000 Новосађана.

И тако можемо до у бескрај. Да је небо што је лист хартије, не би било довољно простора да побројим ваше заостатке. Не постоји разуму позната процедура којом би се оправдао програм ваше листе и људи на њој. Није је Вучић састављао, нити писао ваш политички програм, да вас уништи. Ауторска права за све припадају вама! И за листу, и за недела по којима вас Новосађани памте.

 Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу