НЕДОСТАТАК НАСТАВНИКА ЈЕ АЛАРМАНТАН Како учитељски позив поново учинити привлачним и квалитетним? ЛОШЕ ОБРАЗОВАЊЕ ДАНАС УГРОЖАВА И БУДУЋИ НАСТАВНИ КАДАР

– Универзитетски градови решавају проблем тако што за математику и физику узимају студенте треће и четврте године, али шта се дешава ако одемо у Кикинду, Црну Траву, Сурдулицу, Лесковац? – додаје. – У тим градовима није ретка ситуација да наставник ликовног покрива хемију и физику са образложењем да је некада био добар ученик. Код колеге на Технолошком факултету дошла је немачка фирма: отворили су фабрику у Панчеву и тражили од њега 40 инжењера галванизације. Он им је отворено рекао да годишње школује три-четири и да не може у наредним годинама да им обезбеди та радна места.

Слабо интересовање, али и скромно знање са којим долазе средњошколци, што се најлакше осети на природним наукама, био је повод да пре нешто више од годину дана осам декана Универзитета у Београду формира платформу за спас образовања, анализира све елементе и добије пројекцију онога што ће се десити за пет година.

– Један од озбиљнијих проблема је то што немамо улазне податке. Из тог разлога наш први захтев је био да држава уради пресек стања и утврди колико наставника у овом моменту недостаје у Србији по регионима, а колико их у наредних пет година одлази у пензију. У складу с тим, наш предлог је био да се не иде на стипендије које факултети добијају за наставне смерове, као досад, јер нам је на хемији преко 60 одсто студената из Београда. Ако би се давале стипендије на регионалном нивоу, са обавезом студента да се врати и да одређено време ради у том региону, много ефикасније бисмо решили проблем у целој Србији.

Како каже, државни факултети смерове као што су физика и хемија носе на својим леђима, будући да су у обавези да плате трошкове акредитације од 500.000 динара, али и да ангажују наставнике за предмете педагогија и психологија, који су по закону обавезни. Због тога сматра да би држава, уколико жели да наставе школовање тих кадрова, морала да препозна њихову специфичност.

По речима деканице Филолошког факултета УБ Иве Драшкић Вићановић, наставници, од којих сазнаје шта се свакодневно дешава у учионици, са захвалношћу су дочекали плаформу, поменувши да први пут да оваква иницијатива долази са универзитета.

– Врло често се догађа да неко, незадовољан оценом, истрчи и каже: ти, да си умео нешто боље у животу, не би ово радио за овако мале паре – додаје она. – Друго, што је можда још већи проблем, јесте углед наставника у друштву и законска регулатива која од њега чини најмање битног човека у читавом процесу образовања. Много су битнији родитељи деце, сви се питају, само не наставник, он је ту увек оптужен за све што није добро. То је један потпуно первертован однос у учионици. Имате поједине наставнике који су надарени, који имају посебну снагу ауторитета, али једно озбиљно друштво не може да се ослони на такав потенцијал и редак таленат појединаца.

Што се тиче Филолошког факултета у Београду, највећи пад бележи Одсек за српски језик и књижевност, јер студенти виде да им је једина опција школа, каже Ива Драшкић Вићановић.

– Од студената који су били на замени и држали часове редовно чујете реченицу: сада знам шта у животу нећу да радим. Ученици се све више насилнички понашају, због чега и средовечни професори масовно дају отказе ако нађу било шта друго. Нико од англиста и германиста неће да буде у просвети, што због плате и дигнитета, што због страховите оптерећености административним пословима. То се све да решити у врло кратком року, те је врло важно то дати на знање – напомиње.

С. Милачић