ЋУРЧИЈСКИ ЗАНАТ ОСТАО ЈОШ САМО У МУЗЕЈИМА: Украшене кожухе нико више не прави

Кад се нешто пресели у историју, ако има среће, заврши у музеју. Етнолошко одељење зрењанинског Народног музеја поседује изузетно вредну збирку заната подељену у колекције - занатских алата, предмета и писане грађе.

- У Етнолошком одељењу су сачуване четири готово комплетне занатске радионице. Већина је откупљена и комплетирана шездесетих година прошлог века. Ћурчијска радионица је комплетирана захваљујући поклону зрењанинских ћурчија Светозара Ристића и Исаије Којића, као и ћурчијских мајстора Драгољуба Шурјанчева и Лазе Гађанског из Ја-ше Томића – прича за „Дневник” Бранка Сикимић, виши кустос – етнолог Народног музеја.

Ћурчијски занат приказан је делом кроз алат, а делом кроз своје најрепрезентативније производе на подручју средњег Баната: кожухе и грудњаке.

Посетиоци тако могу најпре видети део алата који је коришћен за израду предмета од коже као што су струшка за стругање коже, разни ножеви, чипиши (прободац), восак за премазивање конца, шила, клешта, кука за обраду неуштављене коже, фрагменте крзна, мустре и кројеве, као и машину за шивење коже, наводи Бранка Сикимић.

Производи ћурчијског (кожухарског) заната, који су на тлу средњег Баната имали дубоку старину, представљају лепе примерке народне уметности, јер их мајстори врло богато украшавају.

То су мотиви којих има на ћилимима и другим предметима народне радиности.

- Производи се украшавају двема техникама: аплицирањем шара од разнобојног конца и аплицирањем разнобојне коже на подлогу, што је било условљено националном припадношћу наручиоца. Типологија мотива је флорална.

- Код свих народа на тлу средњег Баната нарочита пажња је поклањана украшавању кожуха, који су на овим просторима представљали саставни део како свакодневне, тако и свечане одеће. Код Срба су ношени жути кожуси, код Румуна бели, а код Словака бели и браон – објашњава Бранка Сикимић.

Иако многи ћурчије изједначавају са шнајдерима који шију кожу, они су били много више од тога. Ћурчије су најпре прерађивале кожу, што је најдужи и најтежи део посла, па је тек онда шили.

Кожу за прераду су набављали од месара, сирову су је стругали па штавили. Кад се кожа уштави, што је дуготрајан поступак, онда се тек приступа њеном кројењу и шивењу.

Некада се кожа шила челичном ћурчијском иглом и добар мајстор је за један дан могао да сашије и три кожуха. Кожухе су носили и мушкарци и жене - обичне, да угреју током зиме, али и извезене и украшене, за младе.

Ћурчије су правиле и шубаре а касније, кад су бунде ушле у моду, шили су и ове одевне предмете. Индустрија је, међутим, потпуно потиснула ћурчијски занат, који је био врло тежак и није га могао радити било ко. Сада се ретко шта од онога што ћурчије праве може наћи на вашарима.

Жељко Балабан

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.