ĆURČIJSKI ZANAT OSTAO JOŠ SAMO U MUZEJIMA: Ukrašene kožuhe niko više ne pravi

Kad se nešto preseli u istoriju, ako ima sreće, završi u muzeju. Etnološko odeljenje zrenjaninskog Narodnog muzeja poseduje izuzetno vrednu zbirku zanata podeljenu u kolekcije - zanatskih alata, predmeta i pisane građe.

- U Etnološkom odeljenju su sačuvane četiri gotovo kompletne zanatske radionice. Većina je otkupljena i kompletirana šezdesetih godina prošlog veka. Ćurčijska radionica je kompletirana zahvaljujući poklonu zrenjaninskih ćurčija Svetozara Ristića i Isaije Kojića, kao i ćurčijskih majstora Dragoljuba Šurjančeva i Laze Gađanskog iz Ja-še Tomića – priča za „Dnevnik” Branka Sikimić, viši kustos – etnolog Narodnog muzeja.

Ćurčijski zanat prikazan je delom kroz alat, a delom kroz svoje najreprezentativnije proizvode na području srednjeg Banata: kožuhe i grudnjake.

Posetioci tako mogu najpre videti deo alata koji je korišćen za izradu predmeta od kože kao što su struška za struganje kože, razni noževi, čipiši (probodac), vosak za premazivanje konca, šila, klešta, kuka za obradu neuštavljene kože, fragmente krzna, mustre i krojeve, kao i mašinu za šivenje kože, navodi Branka Sikimić.

Proizvodi ćurčijskog (kožuharskog) zanata, koji su na tlu srednjeg Banata imali duboku starinu, predstavljaju lepe primerke narodne umetnosti, jer ih majstori vrlo bogato ukrašavaju.

To su motivi kojih ima na ćilimima i drugim predmetima narodne radinosti.

- Proizvodi se ukrašavaju dvema tehnikama: apliciranjem šara od raznobojnog konca i apliciranjem raznobojne kože na podlogu, što je bilo uslovljeno nacionalnom pripadnošću naručioca. Tipologija motiva je floralna.

- Kod svih naroda na tlu srednjeg Banata naročita pažnja je poklanjana ukrašavanju kožuha, koji su na ovim prostorima predstavljali sastavni deo kako svakodnevne, tako i svečane odeće. Kod Srba su nošeni žuti kožusi, kod Rumuna beli, a kod Slovaka beli i braon – objašnjava Branka Sikimić.

Iako mnogi ćurčije izjednačavaju sa šnajderima koji šiju kožu, oni su bili mnogo više od toga. Ćurčije su najpre prerađivale kožu, što je najduži i najteži deo posla, pa je tek onda šili.

Kožu za preradu su nabavljali od mesara, sirovu su je strugali pa štavili. Kad se koža uštavi, što je dugotrajan postupak, onda se tek pristupa njenom krojenju i šivenju.

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je za jedan dan mogao da sašije i tri kožuha. Kožuhe su nosili i muškarci i žene - obične, da ugreju tokom zime, ali i izvezene i ukrašene, za mlade.

Ćurčije su pravile i šubare a kasnije, kad su bunde ušle u modu, šili su i ove odevne predmete. Industrija je, međutim, potpuno potisnula ćurčijski zanat, koji je bio vrlo težak i nije ga mogao raditi bilo ko. Sada se retko šta od onoga što ćurčije prave može naći na vašarima.

Željko Balaban

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.