ПРИЧА О КЊИГАМА Свет је велика књига
Колико су за писца били погодни велики пријеми или вечеринке као прилика да представе јунаке повести којом ће се бавити на својих стотину или можда и хиљаду страница, говори чињеница да је један велики мајстор, Л. Н. Толстој, монументални роман “Рат и мир”, са тако дубоким захватом у епоху, историју, па наравно и у саму књижеввност, отпочео баш пријемом, који се одвија у јулу 1805, у салону Ане Павловне Шерер, дворске даме и поверљиве личности царице Марије Феодоровне.
Окупио је Толстој поприличан број јунака који ће, на добро или на зло, на весеље или тугу обележити овај роман, велик не само по обиму, него пре свега по књижевним вредностима. Уосталом, била је то права прилика да нам буде представљен збуњени, млади Пјер Безухов и тако нам омогући да заувек остане у литератури као један од најупечатљивијих ликова. (Неко би од читалаца можда ипак дао предност Наташи или Николају Ростову, а други, могуће, кнезу Болконском или кнегињици Марији?)
Код другог чувеног руског писца, Михаила Булгакова, који је обележио 20. век, у роману “Мајстор и Маргарита”, сви кључни јунаци, како позитивци тако и негативци, окупљају се у великом, еруптивном епилогу на балу код Сотоне, тј. Воланда, који се одвија у зачараном стану бр. 50 велике петоспратнице у облику ћириличног слова П у Садовој улици:
“Онда је Маргарита, у пратњи Коровјева и Бехемота, закорачила из собе с базеном у потпуни мрак.
- Ја, ја – шапутао је мачак – ја ћу да дам знак.
- Важи! – одговорио је у мраку Коровјев.
- Бал! – продорно је писнуо мачак и истог часа Маргарита је узвикнула и неколико секунди држала затворене очи. Бал се нагло обрушио на њу, како светлошћу тако и звуком и мирисом.
Опасна паметница Елизабет Бенет, која гордо (и са предрасудама) носи главну ролу у роману “Гордост и предрасуде” Џејн Остин, дакле затворена у “приручнику за прикладно понашање у социјалном и приватном животу средњих и виших класа” (Џоана М. Смит), осим што шета по пољима, држи вез у крилу, слика аквареле и (не)вешто свира клавир, забаву проналази по салонима и балским дворанама у слабо скривеној тежњи да се уда за богатог младожењу, кључни тренутак судбине дочекала је на великом друштвеном догађају, балу. Ту се Лиза (не)очекивано сусрела са судбином оличеном у лику господина Дарсија, власнику чувеног имања Пемберли, које доноси годишњи приход од десет хиљада фунти годишње.
Чињеница да су се Лиза и Дарси први пут срели у раздраганој гомили потврдила је добру одлуку ауторке јер је ово била идеална прилика да се сударе и сукобе “гордости и предрасуде” главних јунака, а наравно да ће се све уравнотежити и похрлити хармонији на Пемберлију, када ће Елизабет Бенет, случајно или не, схватити колико јој се свиђа дивно имање, па ето, што да не, и сам господин Дарси. (Треба ли загриженим читаоцима, врсним зналцима и заљубљеницима у лепу књижевност и спомињати како је понесени Билбо свој Прстен, Јединствени, употребио баш на рођенданској прослави где се искупио сав весели хобитски живаљ Округа, да се код Хенрија Џејмса јунаци сусрећу и остварују судбинске контакте на вечерњим пријемима, да Порта и Ричард Мејхју до анђела Излингтона стижу кроз врата експоната усред велике гужве на отварању изложбе “Анђели над Енглеском” у Британском музеју, да не заборавимо велику дворану у Хогвортсу у којој се укупљају сви ученици чаробњачких школа и где Ватрени пехар доноси још једну победу Потера, још један пораз Волдемара, али и трагичну смрт Седрику Тиборију?)
Зар не можемо, зато, у складу са тврдњом да је свет велика позорница, да исто тако устврдимо да је “свет велика књига”, где смо се окупили сви ми, јунаци из разних времена, да би већ неко од нас узвикнуо “Књига!”, а да се, у трену, све књиге света обруше на нас, како светлошћу, тако и звуком и мирисом.
Ђорђе Писарев