ТВОЈА РЕЧ: ХАНА СЕМНИЦ (18), виолончелисткиња: Сваки инструмент има посебну магију

Наиме, Хана је ученица трећег разреда Средње музичке школе „Исидор Бајића” на смеру за виолончело, а овај инструмент свира од своје четврте године.

- У мојој породици су сви лекари, али увек смо неговали класичну музику. Моја мајка је изразила жељу да свирам чело још док сам била баш мала и ја сам пристала. Прво сам кренула да свирам на виоли, а тек сам у петој години добила најмање чело које постоји и на њему сам свирала.

Шта те привукло том инструменту?

- Имала сам другарицу која ме је чувала цело детињство и она је ишла на чело. Како је много времена проводила са мном, мени се свидело како свира. Тај звук ми се толико допао. Чело је једно од лепших инструмената по мом укусу, тако да, дефинитивно, не бих ништа променила.

Какав је осећај кад седнеш и, практично, га загрлиш чело?

- Осећај је најбољи, као да сам код куће. То је положај у ком се осећам пријатно и добро, моћан је, производи звук који је најлепши.

Кад причамо о гудачким инструментима, увек је виолина међу најистакнутијима. Да ли је виолончело неоправдано скрајнуто?

- Наравно. Али мислим да сваки инструмент на овом свету има неку посебну магију у себи и да може да очара публику. На пример, гудачки оркестри без чела би звучали празно, али би тако било и без било ког другог инструмента. Мислим да су сви пођеднако битни.

Који су ти дугорочни планови?

- Волим да свирам у оркестру и то ми је жеља. Сваки оркестарски свирач мора прво да се покаже као добар солиста.

Ти већ сада имаш бројне наступе за собом. Да ли би неке посебно истакла?

- Већ у основној школи се дође до одређеног нивоа када може да се крене са такмичењима. Ја сам почела већ са пет-шест година, што ми је доста помогло зато што сам већ као мала стекла осећај како је свирати пред људима. Имам много јавних часова у школи, кад само изађем на сцену и просвирам свој програм, што је јако битно за једног младог извођача, јер тим малим корацима се долази до смирења и види се како се сналазимо са тремом. Наравно, како сам старија, имам више перформанса, имала сам солистичке концерте у Градској кући и у Галерији Матице српске, имала сам и соло наступ са гудачким оркестром „Камерата”, што ми је исто веома битно. Ишла сам на разна такмичења у Србији и на међународна... Ове године ми је план да одем у Словачку, што би ми било највеће достигнуће, а, наравно, већ у овој сезони сам у априлу била на пет мањих такмичења код нас. Сваки наступ значи за трему, просвиравање, кондицију... Што се тиче признања, прошле године сам добила награду од Покрајине, што ми је битно достигнуће.

Колико времена дневно посветиш инструменту?

- Што више могу. У нашој школи је то мало теже, јер треба отићи на наставу, одморити се, издвојити време за дружење и све то избалансирати је јако тешко. Одлучила сам да ипак идем на нормалну наставу и да проводим време са пријатељима колико могу, али кадгод нађем времена за виолончело, то ми је приоритет у целом дану. Покушавам да издвојим четири сата, некад три, некад буде и мање, некад више, у зависности од обавеза, али вежбати се мора сваки дан.

Постоје ли неки моменти када ти највише прија да свираш?

- То је доста релативно. Некад се мени једноставно деси да ме обузме нека чар и само ми се свира. Волим да свирам за пријатеље и породицу, али моменти кад ми се највише свира је кад сам с оркестром, зато што је то нешто неописиво. Та количина звука и осећај тимског рада и заједничког доприноса је нешто најлепше. У оркестру се најлепше осећам.

Колико треба физички да будеш спремна да би носила виолончело тамо–’вамо?

- Треба доста и морам признати људи ме доста заустављају на улици и питају да ли ми је тешко, то се свакодневно дешава. Навикла сам се. Свако свој инструмент мора да чува и да ми је тешко, ја бих се жртвовала.

Шта би рекла младима који су сад у ситуацији да изаберу музичку школу и да се упусте у свет музике, зашто вреди?

- Музика је нешто што нас стварно чини посебнима. Онај ко има могућности, услова и талента, треба да проба, само треба да зна да ли би био довољно истрајан да би успео да се одржи. Захтева много жртве и енергије и мора добро да се избалансира. Чак и чините друге људе срећнима кад сивирате.

Леа Радловачки