TVOJA REČ: HANA SEMNIC (18), violončelistkinja: Svaki instrument ima posebnu magiju

Naime, Hana je učenica trećeg razreda Srednje muzičke škole „Isidor Bajića” na smeru za violončelo, a ovaj instrument svira od svoje četvrte godine.

- U mojoj porodici su svi lekari, ali uvek smo negovali klasičnu muziku. Moja majka je izrazila želju da sviram čelo još dok sam bila baš mala i ja sam pristala. Prvo sam krenula da sviram na violi, a tek sam u petoj godini dobila najmanje čelo koje postoji i na njemu sam svirala.

Šta te privuklo tom instrumentu?

- Imala sam drugaricu koja me je čuvala celo detinjstvo i ona je išla na čelo. Kako je mnogo vremena provodila sa mnom, meni se svidelo kako svira. Taj zvuk mi se toliko dopao. Čelo je jedno od lepših instrumenata po mom ukusu, tako da, definitivno, ne bih ništa promenila.

Kakav je osećaj kad sedneš i, praktično, ga zagrliš čelo?

- Osećaj je najbolji, kao da sam kod kuće. To je položaj u kom se osećam prijatno i dobro, moćan je, proizvodi zvuk koji je najlepši.

Kad pričamo o gudačkim instrumentima, uvek je violina među najistaknutijima. Da li je violončelo neopravdano skrajnuto?

- Naravno. Ali mislim da svaki instrument na ovom svetu ima neku posebnu magiju u sebi i da može da očara publiku. Na primer, gudački orkestri bez čela bi zvučali prazno, ali bi tako bilo i bez bilo kog drugog instrumenta. Mislim da su svi pođednako bitni.

Koji su ti dugoročni planovi?

- Volim da sviram u orkestru i to mi je želja. Svaki orkestarski svirač mora prvo da se pokaže kao dobar solista.

Ti već sada imaš brojne nastupe za sobom. Da li bi neke posebno istakla?

- Već u osnovnoj školi se dođe do određenog nivoa kada može da se krene sa takmičenjima. Ja sam počela već sa pet-šest godina, što mi je dosta pomoglo zato što sam već kao mala stekla osećaj kako je svirati pred ljudima. Imam mnogo javnih časova u školi, kad samo izađem na scenu i prosviram svoj program, što je jako bitno za jednog mladog izvođača, jer tim malim koracima se dolazi do smirenja i vidi se kako se snalazimo sa tremom. Naravno, kako sam starija, imam više performansa, imala sam solističke koncerte u Gradskoj kući i u Galeriji Matice srpske, imala sam i solo nastup sa gudačkim orkestrom „Kamerata”, što mi je isto veoma bitno. Išla sam na razna takmičenja u Srbiji i na međunarodna... Ove godine mi je plan da odem u Slovačku, što bi mi bilo najveće dostignuće, a, naravno, već u ovoj sezoni sam u aprilu bila na pet manjih takmičenja kod nas. Svaki nastup znači za tremu, prosviravanje, kondiciju... Što se tiče priznanja, prošle godine sam dobila nagradu od Pokrajine, što mi je bitno dostignuće.

Koliko vremena dnevno posvetiš instrumentu?

- Što više mogu. U našoj školi je to malo teže, jer treba otići na nastavu, odmoriti se, izdvojiti vreme za druženje i sve to izbalansirati je jako teško. Odlučila sam da ipak idem na normalnu nastavu i da provodim vreme sa prijateljima koliko mogu, ali kadgod nađem vremena za violončelo, to mi je prioritet u celom danu. Pokušavam da izdvojim četiri sata, nekad tri, nekad bude i manje, nekad više, u zavisnosti od obaveza, ali vežbati se mora svaki dan.

Postoje li neki momenti kada ti najviše prija da sviraš?

- To je dosta relativno. Nekad se meni jednostavno desi da me obuzme neka čar i samo mi se svira. Volim da sviram za prijatelje i porodicu, ali momenti kad mi se najviše svira je kad sam s orkestrom, zato što je to nešto neopisivo. Ta količina zvuka i osećaj timskog rada i zajedničkog doprinosa je nešto najlepše. U orkestru se najlepše osećam.

Koliko treba fizički da budeš spremna da bi nosila violončelo tamo–’vamo?

- Treba dosta i moram priznati ljudi me dosta zaustavljaju na ulici i pitaju da li mi je teško, to se svakodnevno dešava. Navikla sam se. Svako svoj instrument mora da čuva i da mi je teško, ja bih se žrtvovala.

Šta bi rekla mladima koji su sad u situaciji da izaberu muzičku školu i da se upuste u svet muzike, zašto vredi?

- Muzika je nešto što nas stvarno čini posebnima. Onaj ko ima mogućnosti, uslova i talenta, treba da proba, samo treba da zna da li bi bio dovoljno istrajan da bi uspeo da se održi. Zahteva mnogo žrtve i energije i mora dobro da se izbalansira. Čak i činite druge ljude srećnima kad sivirate.

Lea Radlovački