СРБИЈА ЈЕ МОЈ ФАВОРИТ Американац и Новосађанин Чарлс Катер о лепотама српске културе и друштва
Американац Чарлс Катер већ годинама привлачи велику пажњу својим садржајем који објављује на друштвеним мрежама где промовише Србију и српски народ.
Пореклом је из једног малог града Гринуп, у источно-централном делу Илиноиса, поред границе са Индианом. Након што је неколико пута мењао своја интересовања, Чарлс је дипломирао маркетинг, а затим се преселио у Чикаго. Био је менаџер продаје за Форд, Џип, Линколн, Кадилак и друге фирме у ауто-индустрији. Свој пут до Србије пронашао је 2010. године, а тренутно живи у Новом Саду.
- Ово ће бити прва година од 2013. коју ћу читаву овде провести. Раније сам живео пола године овде, пола године на острву Нантакер, у Масачусетсу, где сам доводио много српских студената на летњи програм рада и путовања. Али, ову годину целу проводим у Србији и веома сам узбуђен – истиче Чарлс на почетку нашег разговора.
Када сте и како одлучили да дођете у Србију, шта вас је на тај корак навело и како је изгледао ваш први сусрет са Србијом?
- Први пут сам стигао у Србију 28. маја 2010. године. И врло мало ствари сам о њој знао. Био сам менаџер продаје у продавници „Форд Линцолн Mercury“ када је један продавац дошао у моју канцеларију и рекао ми да постоји Фејсбук страница „Мрзим САД“. Био сам нов на Фејсбуку и био сам љут, јер сам био амерички патриота. Били су ту неки момци, звани Драган и Александар из Зрењанина. Говорили су ужасне ствари о САД-у, а ја сам почео да се свађам с њима на Фејсбуку. Након неког времена постали смо пријатељи, додали су ме на Скајп где смо почели да разговарамо сатима. Позвали су ме да дођем у Србију и тако је све почело. Очекивао сам једно страшно место са злим људима зато што тако каже америчка пропаганда. Врло мало сам знао о тој регији, знао сам да смо напали Србију и знао сам да постоји много презира према Америци. Када сам одлучио да дођем у Србију, рекао сам својој мајци, која је радила за америчку владу: „Мама, идем у Србију на две недеље. Можеш ли пазити на моју кућу?“ Она није ни знала да смо ратовали с вама, као ни већина Американаца. Гуглала је па је рекла: „О Боже, ратовали смо с њима. Вероватно ће те убити“, на шта сам јој одговорио: „Да, идем да се састанем с неким кога сам упознао на Фејсбук страници „Мрзим САД“. Мислила је да сам луд, сви су мислили да сам луд. Дошао сам овде и одушевио се. Био сам овде две недеље у Зрењанину, Ечкој, Елемиру, отишли смо и до Ниша и Пирота, где год да сам ишао људи су били љубазни, пријатељски настројени и гостољубиви. Нису ме осуђивали због моје земље и били су једни од најбољих, најинтересантнијих, најинтелигентних, најлепших људи које сам икада срео. И остао сам овде.
Чиме се бавите и можете ли обављати свој посао из Србије?
- Сада радим као account манагер за мог пријатеља из САД-а. Тамо сам запослио и три момка из Србије. Тај посао могу да радим где год да се налазим у свету, зарађујем доста, живот ми је добар и веома сам срећан. И даље радим за „Work анд Травел“ програм те шаљем студенте из Србије, Хрватске, Грчке и Босне и Херцеговине у САД на летњи рад и путовање.
Да ли је тешко научити Српски језик, из перспективе некога ко тек почиње да учи?
- Веома је тешко и то је моја највећа срамота. Знам да је непоштовање што још увек не говорим овај језик, а овде сам готово 14 година и то је дуго времена да не говорим језик. У САД-у не учимо друге језике, а ја сам први пут имао могућност да учим страни језик тек у другом разреду средње школе. Нисмо изложени страним језицима, све је на енглеском, сви наши филмови, музика, књиге... Свака особа овде, чак и деца од пет, шест година, уче енглески језик и друге језике. Ви имате шири и бољи образовни систем. Овде у Србији морате да памтите и падеже, мењате придеве, да знате да ли је именица мушког или женског рода или је пак неутрална, а мени је то све збуњујуће. Тако да, веома ретко говорим српски, само у хитним ситуацијама. Сви моји пријатељи знају и воле да говоре енглески језик. Веома ми је криво што не говорим овај диван језик, али се надам да ћу га једног дана, надам се ускоро, научити.
Ваша популарност и промовисање Србије довело је и до тога да добијете српско држављанство. Како је до тога дошло?
- Врхунац моје популарности је вероватно био када је високи званичник у српској влади, у мају 2020. године, ступио у контакт са мном. На једном Универзитету у Аустралији приказивао се пропагандни садржај против Србије. Потом сам о томе направио видео на основу којег су људи почели да пишу том Универзитету, те ми се Универзитет јавио са поруком да су садржај укинули, а за мене је то био успех. Српска влада је за то, претпостављам, чула, те је ступила са мном у контакт. Рекли су ми: „Ценимо све што сте урадили за Србију у последњих 10 година и желели бисмо да вам понудимо држављанство”. Тако да сам добио почасно српско држављанство, баш као и Стивен Сигал и Џони Деп. Тиме сам почаствован, јер све што радим у свом животу врти се око Србије. Добити почасно српско држављанство од Владе, то се не може надмашити.
Многи људи из Србије теже америчком држављанству и пасошу. Да ли постоје предности српског у односу на амерички пасош?
- Што се тиче предности српског држављанства свакако да их за мене има. Са српским пасошем сам ишао у Јерменију, могу да идем на Кубу без визе, што планирам да урадим. Као Американац тамо не могу да идем осим ако не путујем из специфичних личних или образовних разлога, али као обичан туриста то није могуће. Са својим српским пасошем могу да путујем у Русију без визе, да идем по Европи, у Кину. Као Американац, за све те земље ми је потребна виза, осим за земље Европске Уније. Када погледате, српски пасош је веома јак. Не знам да ли сте то знали, али као амерички грађанин, који живи и ради у иностранству, још увек морам да плаћам порез САД-у, а то је лудост. Пре него што сам добио држављанство, нисам могао да отворим банковни рачун овде у Србији, али га сада имам. Најважнија ствар, када је у питању добијање пасоша, јесте понос. Можете ли да замислите да вам Влада земље коју највише волите да држављанство. Знате, тако се ја осећам.
Које су то највеће разлике између Америке и Србије које сте приметили?
Овде је све много опуштеније. Када погледате Србију у поређењу са Америком, Америка је брза, све је брза храна и кафа за понети. Све је трка и рад. Овде у Србији, сви су у кафићима у два поподне. Пријатељи су овде прави пријатељи и породица је веома важна. Ви цените породицу и пријатеље више од посла, што је нешто што мислим да недостаје у Америци. Осим тога, Америка је веома скупа, те морате радити много послова. Већина обичних људи ради неколико послова те је тешко наћи времена да се видите са пријатељима и породицом. Али овде, то им је приоритет и мени се то допало.
Рекли сте да вам је животни циљ да пропутујете светом. Где сте до сада све путовали и која је земља, осим Србије, на вас оставила најлепши утисак?
Укупно сам посетио 55 земаља, а Србија је, рекао бих, дефинитивно мој фаворит. Могу ићи и остати где год желим али Србија је место које волим, где су сви моји пријатељи и људи ме познају. Начин живота је сигуран, леп и приступачан. Локација Србије на мапи је прелепа те се лако може приступити другим земљама за путовање. Много путујем и то често радим са својим пријатељем Урошем Милићем, који је Србин. Били смо на Мадагаскару што је једно од мојих омиљених места, а био сам и у Кенији, на Маурицијусу и на Тајланду. Прошао сам кроз Никарагву, а Мексико је место на које се често враћам. Али, мислим да, кад се све сагледа, ипак волим Балкан. Волим храну, а храна на Балкану је најбоља, било да је реч о Босни и Херцеговини, Хрватској или Црној Гори. Знате, сви сте ви исти људи. Без обзира на верску припадност и поделе које стварају владе, сви сте дивни људи који заиста добро брину о странцима. Али, што се тиче лепоте, мислим да је Црна Гора веома потцењена. Мислим да је то једно од најлепших места које можете посетити, са планинама које се спуштају до плаже, тако да заиста волим Црну Гору. Република Српска има прелепу природу, иако није толико позната та регију Босне и Херцеговине. Од Бања Луке, Требиња до Бијељине, ту је прелепа природа, прелепе цркве и друго.
Какву поруку бисте послали људима из Србије који, из различитих разлога, желе да напусте земљу? Који су разлози да се остане у земљи?
- То је питање века. То је највећи проблем који видите не само у Србији него и у Хрватској, Бугарској, Црној Гори и многим другим земљама. Проблем ових предивних земаља јесте што људи одлазе, велики део популације, млади људи који су будућност ове земље. Сви то чине јер мисле да је у другим земљама попут Немачке, Канаде и САД-а, боље. Ја сам више од 10 година радио са српским студентима, који су неки од најпаметнијих људи на свету, упознао сам им породицу, био на њиховим рођенданима, славама, постали су и сами моја породица. Сви су веома паметни и образовани, међутим, када их питате где себе виде за пет година многи ће рећи да желе да оду одавде у другу земљу јер тамо имају везу.То је велики проблем у земљи јер не заснива се све на томе колико сте паметни и образовани већ на томе кога познајете. Осим тога, проблем су и плате јер када српски лекар заврши факултет они виде колика је плата у Србији у поређењу са Америком и схвате да у Америци могу да зараде 100 пута више, тако да могу да разумем Србе који желе да оду. Међутим, с друге стране, знам и много Срба који живе ван Србије и који су несрећни, као што су то, на пример, возачи камиона који раде 16, 17 сати дневно живећи у свом камиону. Да, можда ће зарадити пет или шест хиљада долара месечно, али да ли су срећни? Имају новац, али им недостаје заједница коју Србија има.
Шта их чека у Америци, какав је живот тамо?
- Америка је другачије место. Ако не успете у САД-у, ако сте тамо сиромашни, проблем је у вама. Морате бити способни да напорно радите и да нађете добар посао, а ако имате минимално образовање мораћете радити два или три посла како бисте добро живели. Али, ствари које ћете пропустити су социјална интеракција, блискост са породицом, могућност да одете на славу. Када сам овде отворио фирму, сваки други дан, сви ти запослени су ми говорили: „Па сутра ми је слава”. Имам славу овде, имам славу тамо, имам славу од кума, увек су слободни. То је приоритет у Србији, породичне традиције, и када се преселите у иностранство, то је оно што дијаспора највише пропушта. Дакле, да, тешко је овде, али видим да се ова земља сваког дана побољшава. Имате огромну заједницу ИТ компанија и радника у Новом Саду који постаје силиконска долина Балкана. Цене, нажалост, расту али знате, овде има прилика. Тако да топло препоручујем Србима да остану поносни на ову предивну земљу, на дугу и предивну историју коју поседује и дајте овој земљи шансу. Отворите фирму, усавршите своје образовање, учите више, нађите бољи посао и учините ову земљу поново сјајном.
Ивана Јапунџа
