ТВОЈА РЕЧ: МАЈА МИЈАТОВИЋ (13), ПОБЕДНИЦА ФЕСТИВАЛА „ДЕЦА КОМПОЗИТОРИ” Медицина у срцу, музика у души

Како каже за „Дневник”, одувек воли да пева и свира, некад на металофону, некад на синтисајзеру, али, упркос овој страсти, планира да упише средњу Медицинску школу у Зрењанину и једног дана постане педијатар.

– Као мала сам отишла у музичку школу, јер сам хтела да певам. Међутим, нисам могла одмах да певам, него сам прво морала да свирам, што ми се није свидело и онда нисам ни уписала ту школу.

Каква мотивација...

– Није ми се свидело што нисам могла одмах да певам, него тек када порастем. Зато сад код куће стално певам и свирам.

Откуд учешће на Фестивалу и то баш са металофоном?

– Наставница музичког је један час дошла и питала ме да ли бих желела да направим неку композицију за металофон и ја сам пристала. У току часа смо то и направиле. Наставница је тражила да напишем ноте, а онда смо заједно преуредиле да то лепо звучи. Ја сам свашта написала и наставница је то послала. Нисам ни очекивала да ћу освојити прву награду.

Шта те је инспирисало да напишеш баш такву композицију?

– Има једна песма коју сам баш слушала кад сам била млађа, а и сад је исто слушам.

О којој песми је реч?

– Из неког цртаног филма, бенд „Биг тиме русх” је свира. Та музика је мене инспирисала и сетила сам се неког ритма и покушала сам да направим да звучи тако.

Коју причу прича твоја музика?

– Па, не знам ни сама.

– О Маји бих могла да вам причам цео дан, јер је она много више од ове награде – каже њена наставница Сања Козић. – Дивно пева и свира, била је део сваке приредбе у школи, улепшала сваки школски догађај и јако ће нам недостајати када буде наставила средњошколско образовање.

У малој школи, као што је ова у Банатском Деспотовцу, врло је тешко спровести музичко васпитање и vannastavnе активности, ако у њима сви не учествују пуног срца.

– У осмом разреду има двоје ученика. Слично је и са другим одељењима. Кад нешто организујемо, морају сви да учествују. Или сви или нико. Поносна сам што и тако мали освајамо награде – истиче Сања Козић.  

Ж. Балабан

Шта ти је било у глави док си стварала? Да ли си имала неке слике, сцене, нешто, или је једноставно само изашло из тебе без неког дубљег размишљања?

– Само је изашло из мене, како ми је дошло, тако сам и написала.

Кад си то компоновала?

– Има две-три недеље, сигурно.

Зашто си се одлучила баш за назив „Ламида”?

– То је име татине фирме и прво је што ми је пало на памет. Свако слово означава име у нашој породици.

Лепа симболика. Сад, две-три недеље касније, кад су се утисци мало слегли, да ли би нешто променила у својој композицији? Да ли би је надоградила и осмислила причу која би могла да иде уз њу? Можда и да напишеш текст, па да певаш...

– Вероватно бих написала неки текст и отпевала га, али ништа друго не бих променила у тој композицији, свиђа ми се тако како је.

Зашто баш металофон? Рекла си да имаш и синтисајзер.

– Да, али знам да нико не ствара за металофон, а мени је увек он био занимљив и зато сам се одлучила за њега.

Какви су ти даљи планови? Да ли би волела да се посветиш музици или да она буде успутно присутна у животу?

– Планирам да упишем медицинску школу, али бих волела и да музика увек буде присутна док нешто радим.

Зашто баш медицина?

– Увек ме је занимала медицина, и као малу, док сам се играла доктора. Музика је увек била ту, али медицина је боља.

Који лекар би волела да будеш?

– Желим да будем педијатар.

Да ли би,можда, некад користила и музику приликом лечења, да опустиш децу кад дођу код тебе?

– Вероватно бих. Мене музика увек опушта.

Шта углавном слушаш од музике?

– Слушам све.

Сигурно не слушаш баш све! Наведи ми неколико омиљених музичара, бендова...

– Слушам мало старију музику, не само ново.

Дефиниши, шта је за тебе „мало старије”?

– Волим да слушам Неду Украден, њене песме су ми баш лепе, а слушам и Цецу.

Да ли из њиховог стваралашва црпиш инспирацију кад и сама ствараш?

– Кад слушам њихову музику, увек замишљам како ћу и ја да напишем некад нешто као оне, па да им се то свиди.

Никад не реци никад. Можда им будеш и пратећи вокал, кад већ волиш да певаш... Речено ми је да си сад била на још неком такмичењу.

– Да, на Еко квизу, из биологије.

Значи, и то те занима. Како си прошла?

– Пласирали смо се у полуфинале. А имам и прво место са општинског такмичења из енглеског.

Честитам! Нижеш успехе. Постоје ли, осим музичког, још неки предмети који су ти најдражи?

– Енглески и биологија, коју баш волим.

Каква си са хемијом, будући да желиш на медицину?

– И она ми добро иде, имам све петице.

Колико твојим другарима значи што их на овакав начин представљаш, што имају другарицу која је успешна и пред којом је светла будућност?

– Надам се да им пуно значи.

Колика су подршка? Шта кажу кад освојиш неку медаљу или диплому?

– Велика су подршка. Увек приђу и честитају ми, загрле ме.

На који начин прводите слободно време, како се дружите и играте?

– Кад смо у школи, на одморима будемо у ходницима и причамо, јуримо се напољу, седимо на клупама. А ван школе се дружимо, имамо терен па се и тамо играмо.

Леа Радловачки