TVOJA REČ: MAJA MIJATOVIĆ (13), POBEDNICA FESTIVALA „DECA KOMPOZITORI” Medicina u srcu, muzika u duši

Kako kaže za „Dnevnik”, oduvek voli da peva i svira, nekad na metalofonu, nekad na sintisajzeru, ali, uprkos ovoj strasti, planira da upiše srednju Medicinsku školu u Zrenjaninu i jednog dana postane pedijatar.

– Kao mala sam otišla u muzičku školu, jer sam htela da pevam. Međutim, nisam mogla odmah da pevam, nego sam prvo morala da sviram, što mi se nije svidelo i onda nisam ni upisala tu školu.

Kakva motivacija...

– Nije mi se svidelo što nisam mogla odmah da pevam, nego tek kada porastem. Zato sad kod kuće stalno pevam i sviram.

Otkud učešće na Festivalu i to baš sa metalofonom?

– Nastavnica muzičkog je jedan čas došla i pitala me da li bih želela da napravim neku kompoziciju za metalofon i ja sam pristala. U toku časa smo to i napravile. Nastavnica je tražila da napišem note, a onda smo zajedno preuredile da to lepo zvuči. Ja sam svašta napisala i nastavnica je to poslala. Nisam ni očekivala da ću osvojiti prvu nagradu.

Šta te je inspirisalo da napišeš baš takvu kompoziciju?

– Ima jedna pesma koju sam baš slušala kad sam bila mlađa, a i sad je isto slušam.

O kojoj pesmi je reč?

– Iz nekog crtanog filma, bend „Big time rush” je svira. Ta muzika je mene inspirisala i setila sam se nekog ritma i pokušala sam da napravim da zvuči tako.

Koju priču priča tvoja muzika?

– Pa, ne znam ni sama.

– O Maji bih mogla da vam pričam ceo dan, jer je ona mnogo više od ove nagrade – kaže njena nastavnica Sanja Kozić. – Divno peva i svira, bila je deo svake priredbe u školi, ulepšala svaki školski događaj i jako će nam nedostajati kada bude nastavila srednjoškolsko obrazovanje.

U maloj školi, kao što je ova u Banatskom Despotovcu, vrlo je teško sprovesti muzičko vaspitanje i vannastavne aktivnosti, ako u njima svi ne učestvuju punog srca.

– U osmom razredu ima dvoje učenika. Slično je i sa drugim odeljenjima. Kad nešto organizujemo, moraju svi da učestvuju. Ili svi ili niko. Ponosna sam što i tako mali osvajamo nagrade – ističe Sanja Kozić.  

Ž. Balaban

Šta ti je bilo u glavi dok si stvarala? Da li si imala neke slike, scene, nešto, ili je jednostavno samo izašlo iz tebe bez nekog dubljeg razmišljanja?

– Samo je izašlo iz mene, kako mi je došlo, tako sam i napisala.

Kad si to komponovala?

– Ima dve-tri nedelje, sigurno.

Zašto si se odlučila baš za naziv „Lamida”?

– To je ime tatine firme i prvo je što mi je palo na pamet. Svako slovo označava ime u našoj porodici.

Lepa simbolika. Sad, dve-tri nedelje kasnije, kad su se utisci malo slegli, da li bi nešto promenila u svojoj kompoziciji? Da li bi je nadogradila i osmislila priču koja bi mogla da ide uz nju? Možda i da napišeš tekst, pa da pevaš...

– Verovatno bih napisala neki tekst i otpevala ga, ali ništa drugo ne bih promenila u toj kompoziciji, sviđa mi se tako kako je.

Zašto baš metalofon? Rekla si da imaš i sintisajzer.

– Da, ali znam da niko ne stvara za metalofon, a meni je uvek on bio zanimljiv i zato sam se odlučila za njega.

Kakvi su ti dalji planovi? Da li bi volela da se posvetiš muzici ili da ona bude usputno prisutna u životu?

– Planiram da upišem medicinsku školu, ali bih volela i da muzika uvek bude prisutna dok nešto radim.

Zašto baš medicina?

– Uvek me je zanimala medicina, i kao malu, dok sam se igrala doktora. Muzika je uvek bila tu, ali medicina je bolja.

Koji lekar bi volela da budeš?

– Želim da budem pedijatar.

Da li bi,možda, nekad koristila i muziku prilikom lečenja, da opustiš decu kad dođu kod tebe?

– Verovatno bih. Mene muzika uvek opušta.

Šta uglavnom slušaš od muzike?

– Slušam sve.

Sigurno ne slušaš baš sve! Navedi mi nekoliko omiljenih muzičara, bendova...

– Slušam malo stariju muziku, ne samo novo.

Definiši, šta je za tebe „malo starije”?

– Volim da slušam Nedu Ukraden, njene pesme su mi baš lepe, a slušam i Cecu.

Da li iz njihovog stvaralašva crpiš inspiraciju kad i sama stvaraš?

– Kad slušam njihovu muziku, uvek zamišljam kako ću i ja da napišem nekad nešto kao one, pa da im se to svidi.

Nikad ne reci nikad. Možda im budeš i prateći vokal, kad već voliš da pevaš... Rečeno mi je da si sad bila na još nekom takmičenju.

– Da, na Eko kvizu, iz biologije.

Znači, i to te zanima. Kako si prošla?

– Plasirali smo se u polufinale. A imam i prvo mesto sa opštinskog takmičenja iz engleskog.

Čestitam! Nižeš uspehe. Postoje li, osim muzičkog, još neki predmeti koji su ti najdraži?

– Engleski i biologija, koju baš volim.

Kakva si sa hemijom, budući da želiš na medicinu?

– I ona mi dobro ide, imam sve petice.

Koliko tvojim drugarima znači što ih na ovakav način predstavljaš, što imaju drugaricu koja je uspešna i pred kojom je svetla budućnost?

– Nadam se da im puno znači.

Kolika su podrška? Šta kažu kad osvojiš neku medalju ili diplomu?

– Velika su podrška. Uvek priđu i čestitaju mi, zagrle me.

Na koji način prvodite slobodno vreme, kako se družite i igrate?

– Kad smo u školi, na odmorima budemo u hodnicima i pričamo, jurimo se napolju, sedimo na klupama. A van škole se družimo, imamo teren pa se i tamo igramo.

Lea Radlovački