НА ВРХУ БАЧКЕ налази се КАШТЕЛ ИЗ 19. ВЕКА грађен за племићку породицу (ФОТО)

Стихови „Ту у срцу равне Бачке где живота расте клас“ јесу написани пре 40-50 година за један други град који се налази двадесетак километара даље (тада још увек Титов Врбас), али се могу применити и на Панонију која се и због свог географској положаја, али и симболичног имена овог села може сматрати централном тачком.

За одређивање највише тачке у овом месту довољна је и „одокативна метода“ без укључивања дигитално-сателитских помагала јер је очигледно да се налази на платоу у самом центру села којим доминира добро очувани каштел изграђен 1846. године за племићку породицу Фалчоне (Фалционе), која је била италијанског порекла, али је мађаризована временом, као и многе друге племићке породице оног доба у Угарској.

Прича се да су својевремено највиши врх Бачке „освајали“ и наш чувени телевизијски новинар Јован Мемедовић заједно са садашњим председником Планинарског савеза Србије Исом Планићем који су тај „подухват“ претворили у праву планинарску драму са све базним кампом смештеним у шуми огромног парка по којем је Панонија позната а који се простире на око 120 хектара и под заштитом је државе. 

Кишни и хладњикави мартовски дан који нас је допратио до Паноније није баш био погодан за сличну акцију освајања па се „Дневиков“ репортеовог пута морао задовољити осматрањем врха Бачке из топлине ресторана хотела „Бисер“ који се такође налази на у центру овог симпатичног и још увек фино уређеног села.

Иако у селу и даље функционише Пољопривредно-туристички комбинат „Панонија“ у чијем склопу су поменути хотел, каштел и Парк природе, ово место дели судбину многих других села и већ пар деценија констатно губи становништво, а већина лепих прича и успомена везује се управо за оно време када су градови широм, данас се каже региона, носили име Јосипа Броза Тита.

Тако су овде некада трчећим кораком највиши врх Бачке освајали фудбалски репрезентативци Југославије припремајући се за велика такмичења, а готово сваког викенда село је било пуно излетника из целе Војводине.

Можда и врхунац популарности овог места догодио се далеке 1968. године када је Панонија на једном конкурсу организованом у Холандији, проглашена за најлепше село у Европи.

На прошла времена подсећа и киоск у центру села, каквих је некад било широм СФРЈ, а овај у Панонији је један од ретких који је преживео.

Покушај да се упркос киши запути у дубину парка у којем је репортер „Дневника“ пре двадесетак година у више наврата проводио првомајске празнике, завршио се „заглављивањем“ у блату свега пар стотина метара од улаза у парк испод каштела.

 Ипак успели смо да стигнемо до базена, односно онога што је остало од њега. Густо растиње и стабла полако преузимају овај простор па су већ сада потребне археолошке вештине да би се препознало некадашње место за уживање у Парку.

На жалост ни мобилијар парка није баш у најбољој форми – дрвени мостићи, клупе и столови који су некада служили стотинама посетилаца Парка пропадају без видљивих знакова да се о њима ико брине... 

Нико Перковић