ТВОЈА РЕЧ Мајд Хамдан (27) лекар у Дому здравља Вршац: У Војводини су људи толерантнији и отворенији

Фото: Dnevnik.rs

Доктор медицине Мајд Хамдан (27) родом из Хомса (Сирија), пре десет година се доселио у Београд будући да је добио стипендију за студирање на Медицинском факултету.

Најпре је првих годину дана по доласку учио српски језик, а тек онда постао студент. Тренутно живи у Вршцу и ради при Дому здравља, а последњих месеци његово задужење је теренски рад по осам села – Месић, Јабланка, Сочица, Куштиљ, Војводинци, Мало Средиште, Ватин и Мали Жам.

– У Београду нема посла, велика је конкуренција и мање су шансе, а нисам хтео цео живот да чекам, па сам се пријавио на разна места, између осталог и у Вршац, где су ме пре скоро годину и по дана примили – прича Мајд. – Кад сам завршио гимназију у Сирији, стање у држави није било најбоље, а како сам имао добар просек, могао сам да се пријавим на разне стипендије. Прво сам уписао медицину у Хомсу, али се стање погоршавало, па сам се пријавио за стипендије у Турској, Јапану, али и Србији, и добио сам је овде. Тамо сам на факултету замрзнуо годину, за сваки случај, уколико овде не успем, да могу тамо да се вратим.

Који су ти били први утисци када си дошао у Србију?

Прво, исхрана, то је велика разлика. Овде се много једе меса, много, много, за сваки оброк. Мени је било незамисливо да се и за доручак једе месо! Код нас се једе само за ручак и то три-четири пута недељно, не више до тога.

Колико си успео да се прилагодиш нашој, а колико и даље држиш до ваше исхране?

– Морао сам да се навикнем. Једем више меса, сваки дан, као и ви.

И, шта каже крвна слика на то?

– Боља је што се хемоглобина и гвожђа тиче, јер једем више меса.

А када је реч о архитектури, култури... Колико ти је то све било необично по доласку?

– Наравно, наравно. И, примера ради, централизација. Овде у Србији је баш све централизовано, све је у Београду. Или Београд, или ништа. Сви хоће у Београду да студирају и да се запосле. Нови Сад је други по величини, али не може да се пореди.

Али је лепши...

– Мирнији је, али је мени Београд ипак лепши. И има више активности, више омладине... Овде у малим градовима остају само старији људи. Полако се гасе села. Можда је један од разлога то што људи не праве децу...

Занимљиво ми је шта примећујеш и – у праву си!

– Код нас људи много воле децу и просек је троје-четворо у породици, док је раније било и више. Рекао бих да су људи код нас више патријархални и више цене брак него овде, можда. То је оно што сам лично приметио, јер овде се многи разводе. Не кажем да је то добро или лоше, боље је развести се него живети у лошем браку, наравно. То су само моје констатације.

Колико ти је било изазовно да научиш српски језик, будући да га савршено причаш?

– Хвала. На почетку је било баш тешко, због падежа. На почетку сам много размишљао у којој реченици треба који падеж да користим. Наравно, касније то пређе у рутину и не размишљам више.

Како су те људи прихватили, нарочито овде, будући да си у Вршцу и овим мањим селима сигурно већа атракција него у Београду?

– Ја то кажем свима, не постоји нигде савршено друштво. Увек има и добрих и лоших људи. У мојој групи на факсу било је добрих колега, али и оних који су се повукли кад су чули да сам из Сирије. Овде у болници имам колегу с којим сам и студирао, с њим се дружим. По мени, Војводина има предност јер је мултиетничка средина, у односу на остатак Србије, па бих рекао да су људи овде толерантнији и отворенији. Већ су навикли на разне нације и боље је стање.

Какав ти је утисак – сваки дан си у другм месту – како изгледа твој посао, колико је напоран, колико је испунио твоја очекивања, с обзиром на то да сумњам да си као дете маштао да ћеш бити лекар по војвођанским селима?

– Овде на терену има мање пацијената него у граду. Што се мојих очекивања тиче, нису стопостотно испуњена. За сада радим на терену, надам се специјализацији у будућности, али не знам кад, видећемо.

Како реагују пецијенти, нарочито када су први пут дошли код тебе, кад су те видели?

– Баш си ме подсетила када сам првих месец дана радио на општој у Вршцу, била је нека пацијенткиња код мене и после кад је требала да дође на контролу, пролазила је ходником и питала сестру да је упути на лекара, требао јој је „онај нови Румун”. Помислила је због акцента да сам Румун. Али свугде су ме лепо прихватили.

Који су ти најлепши утисци када је реч о Србији и Војводини, јер сад си ипак наш?

– Још нисам ваш, јер нисам званично, односно законски држављанин Србије. Радим на томе. Најлепши утисци... Природа је прелепа, Вршачки брег... Могу ли да кажем негативне утиске?

Можеш, наравно.

– Вршац као град нема много омладине и то ми стварно смета. Немам с ким да се упознам, овде сам око годину и по дана, и немам велико друштво. Д а сам у Београду, било би другачије, брже се упознају људи. А овде морам много да се потрудим око тога. Није да сам ја пасиван и да чекам да мене неко зове, али не може на силу да се стекне друштво. Сви одлазе за Београд, Темишвар и Нови Сад.

Колико ти недостаје домовина?

– Домовина као цела земља, не толико, али моја фамилија и мој крај, то ми највише недостаје. Откад сам овде дошао, ниједном нисам отишао.

Зашто?

– Има више разлога. Један од њих је мобилизација, јер нам је ратно стање. Други разлог је тај што сам овде задњи испит дао у октобру, да га не бих преносио, па нисам имао неког луфта да одем.

А шта је потребно да би добио наше држављанство?

– То је мало компликована тема... Није ништа илегално, једноставно се по вашем закону држављанство може добити на основу брака или радног стажа. Ја сам аплицирао на основу стажа.

Колики радни стаж мораш да имаш?

– Има формула по којој се рачуна. Године студија се рачунају уколико започнем и радни однос. Године студија се преполове и онда заједно са радним стажим морам да имам укупно пет година. Ја сам студирао скоро осам година, па су то четири, а радио сам годину и по дана, тако да сам ја испунио критеријум. Предао сам формулар, али се то чека, колико, не знам. Неки чекају и по десет година...

Значи, брже и боље би ти било да си се оженио!