TVOJA REČ Majd Hamdan (27) lekar u Domu zdravlja Vršac: U Vojvodini su ljudi tolerantniji i otvoreniji

Foto: Dnevnik.rs

Doktor medicine Majd Hamdan (27) rodom iz Homsa (Sirija), pre deset godina se doselio u Beograd budući da je dobio stipendiju za studiranje na Medicinskom fakultetu.

Najpre je prvih godinu dana po dolasku učio srpski jezik, a tek onda postao student. Trenutno živi u Vršcu i radi pri Domu zdravlja, a poslednjih meseci njegovo zaduženje je terenski rad po osam sela – Mesić, Jablanka, Sočica, Kuštilj, Vojvodinci, Malo Središte, Vatin i Mali Žam.

– U Beogradu nema posla, velika je konkurencija i manje su šanse, a nisam hteo ceo život da čekam, pa sam se prijavio na razna mesta, između ostalog i u Vršac, gde su me pre skoro godinu i po dana primili – priča Majd. – Kad sam završio gimnaziju u Siriji, stanje u državi nije bilo najbolje, a kako sam imao dobar prosek, mogao sam da se prijavim na razne stipendije. Prvo sam upisao medicinu u Homsu, ali se stanje pogoršavalo, pa sam se prijavio za stipendije u Turskoj, Japanu, ali i Srbiji, i dobio sam je ovde. Tamo sam na fakultetu zamrznuo godinu, za svaki slučaj, ukoliko ovde ne uspem, da mogu tamo da se vratim.

Koji su ti bili prvi utisci kada si došao u Srbiju?

Prvo, ishrana, to je velika razlika. Ovde se mnogo jede mesa, mnogo, mnogo, za svaki obrok. Meni je bilo nezamislivo da se i za doručak jede meso! Kod nas se jede samo za ručak i to tri-četiri puta nedeljno, ne više do toga.

Koliko si uspeo da se prilagodiš našoj, a koliko i dalje držiš do vaše ishrane?

– Morao sam da se naviknem. Jedem više mesa, svaki dan, kao i vi.

I, šta kaže krvna slika na to?

– Bolja je što se hemoglobina i gvožđa tiče, jer jedem više mesa.

A kada je reč o arhitekturi, kulturi... Koliko ti je to sve bilo neobično po dolasku?

– Naravno, naravno. I, primera radi, centralizacija. Ovde u Srbiji je baš sve centralizovano, sve je u Beogradu. Ili Beograd, ili ništa. Svi hoće u Beogradu da studiraju i da se zaposle. Novi Sad je drugi po veličini, ali ne može da se poredi.

Ali je lepši...

– Mirniji je, ali je meni Beograd ipak lepši. I ima više aktivnosti, više omladine... Ovde u malim gradovima ostaju samo stariji ljudi. Polako se gase sela. Možda je jedan od razloga to što ljudi ne prave decu...

Zanimljivo mi je šta primećuješ i – u pravu si!

– Kod nas ljudi mnogo vole decu i prosek je troje-četvoro u porodici, dok je ranije bilo i više. Rekao bih da su ljudi kod nas više patrijarhalni i više cene brak nego ovde, možda. To je ono što sam lično primetio, jer ovde se mnogi razvode. Ne kažem da je to dobro ili loše, bolje je razvesti se nego živeti u lošem braku, naravno. To su samo moje konstatacije.

Koliko ti je bilo izazovno da naučiš srpski jezik, budući da ga savršeno pričaš?

– Hvala. Na početku je bilo baš teško, zbog padeža. Na početku sam mnogo razmišljao u kojoj rečenici treba koji padež da koristim. Naravno, kasnije to pređe u rutinu i ne razmišljam više.

Kako su te ljudi prihvatili, naročito ovde, budući da si u Vršcu i ovim manjim selima sigurno veća atrakcija nego u Beogradu?

– Ja to kažem svima, ne postoji nigde savršeno društvo. Uvek ima i dobrih i loših ljudi. U mojoj grupi na faksu bilo je dobrih kolega, ali i onih koji su se povukli kad su čuli da sam iz Sirije. Ovde u bolnici imam kolegu s kojim sam i studirao, s njim se družim. Po meni, Vojvodina ima prednost jer je multietnička sredina, u odnosu na ostatak Srbije, pa bih rekao da su ljudi ovde tolerantniji i otvoreniji. Već su navikli na razne nacije i bolje je stanje.

Kakav ti je utisak – svaki dan si u drugm mestu – kako izgleda tvoj posao, koliko je naporan, koliko je ispunio tvoja očekivanja, s obzirom na to da sumnjam da si kao dete maštao da ćeš biti lekar po vojvođanskim selima?

– Ovde na terenu ima manje pacijenata nego u gradu. Što se mojih očekivanja tiče, nisu stopostotno ispunjena. Za sada radim na terenu, nadam se specijalizaciji u budućnosti, ali ne znam kad, videćemo.

Kako reaguju pecijenti, naročito kada su prvi put došli kod tebe, kad su te videli?

– Baš si me podsetila kada sam prvih mesec dana radio na opštoj u Vršcu, bila je neka pacijentkinja kod mene i posle kad je trebala da dođe na kontrolu, prolazila je hodnikom i pitala sestru da je uputi na lekara, trebao joj je „onaj novi Rumun”. Pomislila je zbog akcenta da sam Rumun. Ali svugde su me lepo prihvatili.

Koji su ti najlepši utisci kada je reč o Srbiji i Vojvodini, jer sad si ipak naš?

– Još nisam vaš, jer nisam zvanično, odnosno zakonski državljanin Srbije. Radim na tome. Najlepši utisci... Priroda je prelepa, Vršački breg... Mogu li da kažem negativne utiske?

Možeš, naravno.

– Vršac kao grad nema mnogo omladine i to mi stvarno smeta. Nemam s kim da se upoznam, ovde sam oko godinu i po dana, i nemam veliko društvo. D a sam u Beogradu, bilo bi drugačije, brže se upoznaju ljudi. A ovde moram mnogo da se potrudim oko toga. Nije da sam ja pasivan i da čekam da mene neko zove, ali ne može na silu da se stekne društvo. Svi odlaze za Beograd, Temišvar i Novi Sad.

Koliko ti nedostaje domovina?

– Domovina kao cela zemlja, ne toliko, ali moja familija i moj kraj, to mi najviše nedostaje. Otkad sam ovde došao, nijednom nisam otišao.

Zašto?

– Ima više razloga. Jedan od njih je mobilizacija, jer nam je ratno stanje. Drugi razlog je taj što sam ovde zadnji ispit dao u oktobru, da ga ne bih prenosio, pa nisam imao nekog lufta da odem.

A šta je potrebno da bi dobio naše državljanstvo?

– To je malo komplikovana tema... Nije ništa ilegalno, jednostavno se po vašem zakonu državljanstvo može dobiti na osnovu braka ili radnog staža. Ja sam aplicirao na osnovu staža.

Koliki radni staž moraš da imaš?

– Ima formula po kojoj se računa. Godine studija se računaju ukoliko započnem i radni odnos. Godine studija se prepolove i onda zajedno sa radnim stažim moram da imam ukupno pet godina. Ja sam studirao skoro osam godina, pa su to četiri, a radio sam godinu i po dana, tako da sam ja ispunio kriterijum. Predao sam formular, ali se to čeka, koliko, ne znam. Neki čekaju i po deset godina...

Znači, brže i bolje bi ti bilo da si se oženio!