ВОША БЛИЖА ПЛЕЈ–АУТУ НЕГО ЕВРОПИ: Промашаја све више, времена све мање

Да се уметнички утисак оцењује била би то завидна оцена жирија. Овако, преостаје једино уздах са трибина за пропуштеним приликама и жал за изгубљеним бодовима, у катастрофалном пролећном учинку, тек два од девет. 

– Нисмо задовољни резултатом, што је и логично – рекао је Бандовић. – Међутим, што се тиче игре и борбе, као и створених шанси, недостајао нам је само гол. Све је било на нивоу, али нам је недостајала реализација. Противник је играо ниско, зато смо нападали по боковима, где смо били опаснији и креирали смо довољно ситуација из којих смо морали да постигнемо гол. Идемо даље, што се тиче борбености и тактичког позиционирања било је то доста добро, није лако створити оволико шанси колико смо их ми имали.

Колико је Војводина била убедљивија у мечу сведоче сви статистички параметри, од поседа лопте чак 71 посто, до 19 шутева према голу, од којих осам у оквир, па седам изведених корнера, до податка да њен голман Росић ни једанпут није морао да интервенише како би спасавао мрежу. Ипак, утисак није довољан за напредовање на табели.

– Да ми нисмо створили шансе и да нисмо играли како смо играли, онда би то био већи проблем – закључак је Вошиног тренера. – Ако овако наставимо у следећим утакмицама, голови ће доћи. Имам поверење у ове момке. Разумем да нико није задовољан резултатом, али сигуран сам да ћемо дочекати време у коме ћемо и ми да реализујемо своје шансе, довољне за победу.

Војводина је сада ближе доњем дому на табели, на путу који води у разигравање за плеј–аут, него местима која одређују европски правац. Тај забрињавајући пресек требало би поставити као покретачки императив у преосталих осам утакмица другог дела суперлигашке трке.

На платном списку су играчи достојни поштовања, али одлично плаћени за учинак испод сваког нивоа. Систем рада тренера Бандовића је на захтеваном нивоу. Клуб је стабилизован у сваком сегменту организације и пословања.

Навијачима признање на стрпљењу и на поверењу у добре намере и управе и стручног штаба, играча посебно. Само реализација недостаје...

 Очекивати време у коме би се и срећа осмехнула, имало би смисла уколико актуелни састав, са одлично селектираним играчима, не би играо само једно лето. Овако, сходно приликама и обичајима у српском фудбалу ближи смо претпоставци да ће и нову сезону неки нови играчи започињати призивањем среће у неком паметнијем времену. У актуелној сезони времена понестаје за поправку пропуштених шанси у садржајима за хвалу, што се уметничког утиска тиче.

Л. Бакмаз