VOŠA BLIŽA PLEJ–AUTU NEGO EVROPI: Promašaja sve više, vremena sve manje

Da se umetnički utisak ocenjuje bila bi to zavidna ocena žirija. Ovako, preostaje jedino uzdah sa tribina za propuštenim prilikama i žal za izgubljenim bodovima, u katastrofalnom prolećnom učinku, tek dva od devet. 

– Nismo zadovoljni rezultatom, što je i logično – rekao je Bandović. – Međutim, što se tiče igre i borbe, kao i stvorenih šansi, nedostajao nam je samo gol. Sve je bilo na nivou, ali nam je nedostajala realizacija. Protivnik je igrao nisko, zato smo napadali po bokovima, gde smo bili opasniji i kreirali smo dovoljno situacija iz kojih smo morali da postignemo gol. Idemo dalje, što se tiče borbenosti i taktičkog pozicioniranja bilo je to dosta dobro, nije lako stvoriti ovoliko šansi koliko smo ih mi imali.

Koliko je Vojvodina bila ubedljivija u meču svedoče svi statistički parametri, od poseda lopte čak 71 posto, do 19 šuteva prema golu, od kojih osam u okvir, pa sedam izvedenih kornera, do podatka da njen golman Rosić ni jedanput nije morao da interveniše kako bi spasavao mrežu. Ipak, utisak nije dovoljan za napredovanje na tabeli.

– Da mi nismo stvorili šanse i da nismo igrali kako smo igrali, onda bi to bio veći problem – zaključak je Vošinog trenera. – Ako ovako nastavimo u sledećim utakmicama, golovi će doći. Imam poverenje u ove momke. Razumem da niko nije zadovoljan rezultatom, ali siguran sam da ćemo dočekati vreme u kome ćemo i mi da realizujemo svoje šanse, dovoljne za pobedu.

Vojvodina je sada bliže donjem domu na tabeli, na putu koji vodi u razigravanje za plej–aut, nego mestima koja određuju evropski pravac. Taj zabrinjavajući presek trebalo bi postaviti kao pokretački imperativ u preostalih osam utakmica drugog dela superligaške trke.

Na platnom spisku su igrači dostojni poštovanja, ali odlično plaćeni za učinak ispod svakog nivoa. Sistem rada trenera Bandovića je na zahtevanom nivou. Klub je stabilizovan u svakom segmentu organizacije i poslovanja.

Navijačima priznanje na strpljenju i na poverenju u dobre namere i uprave i stručnog štaba, igrača posebno. Samo realizacija nedostaje...

 Očekivati vreme u kome bi se i sreća osmehnula, imalo bi smisla ukoliko aktuelni sastav, sa odlično selektiranim igračima, ne bi igrao samo jedno leto. Ovako, shodno prilikama i običajima u srpskom fudbalu bliži smo pretpostavci da će i novu sezonu neki novi igrači započinjati prizivanjem sreće u nekom pametnijem vremenu. U aktuelnoj sezoni vremena ponestaje za popravku propuštenih šansi u sadržajima za hvalu, što se umetničkog utiska tiče.

L. Bakmaz