ТИТЕЉАНИН САВА ПОПОВИЋ РАДИ У ШКОЛАМА КОЈЕ ЈЕ ПОХАЂАО Стицање знања као животни пут
ТИТЕЛ: Тридесетогодишњи Сава Поповић један је од ретких професора који је радно место пронашао баш у својим матичним школама, и то недуго након завршетка школовања.
Овај Титељанин данас ради као наставник у Средњој техничкој школи „Милева Марић” и Основној школи „Светозар Милетић” које је као ученик похађао, те на обе школе гледа као свој дом.
- Средњу школу сам завршио 2012. године као члан прве генерације туристичких техничара и тада сам знао да ћу се сигурно вратити у своју школу. Уписао сам студије туризмологије на Природно-математичком факултету, потом и мастер студије, а још као ученик сам замишљао себе у улози наставника. Одлучујући утицај на остварење те жеље имали су искључиво моји наставници, који су ми данас колеге и који су ми помогли да савладам пут од ученика до наставника школе, који није био једноставан – прича професор Поповић.
У својој основној школи предаје географију, а у средњој групу туристичких предмета и каже да је доста другачије бити са друге стране катедре, те да методе вођења и технике вођења наставе у данашњим условима нису нимало лаке.
- Имам обичај да кажем да су обе школе моја друга кућа, јер сам из њих потекао, развио се као личност и бескрајно сам захвалан што сам се вратио у њих, али у другачијој улози. У њима сам открио своје таленте у сликарству и фотографији, заволео уметност, научио стране језике, развио различита интересовања која данас имам и сматрам да сам повратком у њих у наставничкој улози успешно остварио свој циљ – каже Поповић.
- Као средњошколац, доста тога нисам знао о професорском послу, што је и нормално, а тек када сам стао за катедру схватио сам колико је он сложен, динамичан, а пре свега одговоран.
Осећао се, каже, помало нелагодно, када је почео да ради, јер су му ођедном професори постали колеге, али је временом та нелагодност ишчезла.
- Некадашње професоре, а сада колеге веома уважавам и поштујем и трудим се да развијам сарадњу са њима, јер су они и даље моји ментори који прате, коригују и саветују мој рад. Труде се да ме непрекидно едукују и преносе вештине као што су то чинили и раније – каже Поповић.
Гледајући школу из перспективе ученика и професора, Сава лакше проналази начин да градиво приближи својим ђацима и истовремено има могућност да види функционисање образовног система, са свим добрим стварима и манама, које данас има.
- На прво место у свом раду стављам чињеницу да пођеднако могу да разумем ученике у основној и средњој школи, без обзира на њихов узраст. Чујем њихове потребе и проблеме и на адекватан начин градиво приближим сваком ученику. Оно што је најважније у мом раду јесте да их подстакнем да развијају и примењују своја знања и вештине, али морам да кажем да школа као место образовања, какву смо некад знали, губи своје обрисе. Наставници су суочени са ученицима који су одрастали са развојем дигиталне технологије, њихов фонд речи, начин изражавања и мишљења је знатно измењен. Зато је важно истрајати, исправљати погрешно, тежити да будемо бољи и развијати љубав према знању – истиче Поповић.
Појава интернета била је одлучујућа за све што се дешава око нас, нарочито у школству. Гледајући са аспекта ученика, пре само десетак година, ђаци су морали да оду до библиотеке и тамо потраже изворе података. Данас један део ученика технологију користи на исправан начин, али код других те „пречице” праве проблеме у школовању, закључује млади професор.
Поповић личним примером својим ученицима показује да је стицање знања животни пут, па тако планира да у наредном периоду настави свој образовни процес завршетком докторских студија геонауке, те тако испуни још један од својих циљева.
С. Кнежевић
Фото: приватна архива
