НИНИНЕ МУСТРЕ: Семе
Током набавке намирница на локалној пијаци пожелела сам да купим мандарине и кренула сам у потрагу за онима које ће ме „позвати“.
Тако најчешће бирам воће и поврће,чекам да ми неко од њих посебно привуче пажњу. Обилазећи тезге, наишла сам на брдо лепо поређаних мандарина, а иза брда продавац је поносно показивао на папир и гласно читао натпис: „Без семенки“. Рекла сам му у пролазу да ме баш то што немају семенки одбија да их купим. Презриво је одмахнуо руком сматрајући ме превише избирљивом и чула сам га како је прокоментарисао „Некима се никако не може удовољити“.
Сетила сам се једног вица у којем жена на пијаци пита продавца да ли су јагоде које продаје генетски модификоване, а јагоде јој одговоре: „Ниииисмоооо“. Јесте да ми црни хумор није омиљена врста хумора, али овај виц је тако сликовит. Јагоде које су толико измењене да су проговориле у светлу свега што се тренутно дешава, уопште не изгледају као научна фантастика, него веома блиска будућност.
Тужна ми је помисао да више ни на пијаци нема изворних узгајивача воћа и поврћа или су у малом броју. Углавном су то накупци који продају оно што им се највише исплати, а то су производи из масовне производње, они који су најјефтинији, који се не кваре, не пропадају и наизглед су савршени.
А људи не размишљају баш много него купују оно што им сервирају. Не питају се како ничу дивље трешње и вишње у природи. Не знају да птице не сваре семенке плодова које поједу, па их са својим изметом негде по шумама и ливадама остављају, а онда из њих никне воћка. Изгледа да више нико о томе не учи децу којој проблем представља ако наиђу на семенку у грожђу или мадарини.
А информација коју кроз такву храну добијају, нашим ћелијама говори да ни оне не треба да се развијају и размножавају, па се онда питамо зашто стерилитет достиже астрономске цифре међу младим паровима који желе, а не могу да имају децу.
Не кривим ја ни случајно продавце са пијаце. Али кривим оне који од њих те јалове плодове купују, јер на тај начин своју децу осакаћују. Измењени гени у храни мењају гене у нама, и не би требало да цена буде пресудна када сви тврдимо да здравље нема цену.
Многи су воћњаци остављени и заборављени, замењени тезгама са готово пластичним намирницама. Али сва срећа па болести недвосмислено позивају да се освестимо, да се правих вредности присетимо и да најзад поново почнемо у складу с природом да живимо. Када семе чувамо и умемо да ценимо, нема те силе које треба да се плашимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
