БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Надаљ: Овде је рођен први српски олимпијац, врсни архитекта, аутор зграде Матице српске

На том месту у спомен двојице страдалих 23-годишњих момака, подигнут је споменик у облику импресивног каменог блока неправилног облика смештеног у сенци два зимзелена дрвета.

У “Хроници надаљског гробља” централно место би заузела капела породице Наумов која доминира простором. Међу бројним покојницима овде сахрањеним налази се и Јован, ученик 6. разреда Новосадске гимназије који је преминуо 1924. у 15 години. Капелом доминира избледела и оштећена фреска Христовог ускрснућа. 

Ту је и гроб једног Хасана и његове супруге Јованке као и споменик на породичној гробници Шимоњи. Умрли су отац Илија, син Јаника и годину дана после сина - мајка Аранка. Неко од њих је волео “Негро” па је једну бомбону ћерка и сестра Каја оставила на споменику.

Бројне су познате личности којима се дичи ово село у срцу Бачке. Свакако најпознатији је Момчило Тапавица (1872-1949), архитекта и учесник на првим модерним Олимпијским играма у Атини 1896. на којој осваја бронзану медаљу у тенису који је рођен у Надаљу 26. октобра 1872. од оца Арона и мајке Јекатерине, рођене Каћански.

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију похађао у Новом Саду. Био је стипендиста Матице српске из Задужбине Симе Ђорђевића од 1886. као ученик реалке у Сегедину. Матичин стипендиста био је и 1891, када је започео студије архитектуре и грађевинарства на Високој техничкој школи у Будимпешти, где је и дипломирао.

Од ране младости се успешно бавио спортом, а док је студирао и служио војску у гарди истицао се изузетном снагом. Био је члан Савеза за телесно васпитање у Будимпешти. На првим модерним Олимпијским играма одржаним у Атини 1896. обезбедио је место у тринаесточланом тиму Краљевине Угарске. Био је пријављен за такмичења у атлетици (скок удаљ, скок с мотком, бацање кугле), рвању грчко-римским стилом, дизању тегова (једном руком и обема рукама) и тенису. Најбољи резултат остварио је у тенису, освојивши бронзану олимпијску медаљу. До овог сазнања о његовом великом успеху дошло се после више од једног века.

Преценио је своју снагу и повредио се током дизања тегова једном руком, али је наставио такмичење. У дизању тегова обема рукама освојио је пето место подигавши 80 кг, а у тешкој категорији у равњу четврто место. Од атлетских дисциплина морао је да одустане. Био је први Србин учесник првих Олимпијских игара. У Новом Саду се касније бавио веслањем и од 1904. био члан клуба „Данубиус”.

Важио је за врло даровитог архитекту. По завршетку студија радио је једно време у Будимпешти, а потом се вратио у Нови Сад и ту 1903. учествовао у изради плана за обнову Саборне цркве.

Момчило Тапавица није заборавио своје родно место ни када је био прослављени спортиста и познати архитекта. Црквеној општини у Надаљу је понудио бесплатну израду плана иконостаса и надзора на рестаурацији православне цркве у селу. „Племенита и родољубива понуда господина Момчила Тапавице, архитекте и сина надаљског” топло је поздрављена на ванредној скупштини Црквене општине, али је због „сиромашног стања” одложено извођење ових радова. Међутим, Црквена општина је замолила Тапавицу да одмах премери црквену земљу и изради прорачун за генерално обнављање надаљске православне цркве.

Исте године је израдио и геодетске планове за калдрмисање коловоза у селу и друмова око села. Због ових послова Тапавица је долазио у Надаљ својим аутомобилом. Када је први пут дошао, изазвао је праву сензацију, јер већина Надаљчана до тада није видела аутомобил.

После женидбе 1908. са супругом Аранком је на позив књаза Николе отишао у Црну Гору. Тамо је пројектовао Хотел „Бока” у Херцег Новом, зграде некадашњег немачког посланства и Црногорске државне банке на Цетињу и породичну кућу у Бијелој, која је касније служила као Дом за незбринуту децу.

Имао је сина Мирка и кћер Јасну. Према његовим пројектима изграђена је 1912. данашња зграда Матице српске, тадашње Сиротиште, задужбина Марије Трандафил, једно од најлепших и најрепрезентативнијих здања у Новом Саду. Као бивши Матичин питомац понудио се да бесплатно изради план и прорачун за зграду, а на његов предлог је одабран и извођач радова. Први светски рат провео је у избеглиштву и у том периоду боравио је у Риму, Лозани и Рабату, главном граду Марока, где је обављао геодетска мерења.

После скоро десет година се вратио у Нови Сад и радио у свом пројектном бироу у Петроварадину. Био је Владин повереник за мелиорацију у источном Срему. Између два светска рата активно је учествовао у деловању Матице српске.

Ослобођење 1944. године је дочекао у Новом Саду, али се ускоро преселио у Пореч. где је радио на обнови овог града настрадалог у рату. Немиран дух, врхунски спортиста и градитељ, светски путник, боем и весељак, коначно се смирио у овом истарском градићу на мору. Дуже време је боловао од жутице, али је умро од рака у пулској болници 10. јануара 1949. Сахрањен је у Пули. Поред бисте Момчила Тапавице, у центру Надаља налази се и спомен-плоча са именима мештана погинулих у НОБ-у.

За седам дана у последњем наставку приче о Надаљу позабавићемо се бурном историјом овог села, православном црквом, Светосавским домом и још двојицом знаменитих мештана - сликаром Јованом Кешанским и Стеваном Сурдучким, командантом Шајкашког батаљона за време Револуције 1848/49.

Роберт Чобан