ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Поштански саобраћај

За постиљоне илити кочијаше постављани су снажни и храбри људи, а за њихове пратиоце негдашњи војници, будући да се дешавало да на таквом путешествију, као у каубојцима, припуцају друмски разбојници. Брзовозна кола, која су саобраћала даноноћно, појавиће се 1824. године, док су од 1850. поштанске пошиљке стизале и паробродима, а од 1883. и железницом.

У званичној историји, пошту је на овом простору најпре добио Петроварадин, и то 29. децембра 1753, где се као постмајстер помиње извесни Андрејевић, мада јасно уцртан знак – дувачки рог на мапи из 1698, казује другачије, открива хроничар Зоран Кнежев. Како год било, брзо је уочено да она не може задовољити нарасле потребе становника Новог Сада, јер да би се дошло до ње, ваљало је прећи преко понтонског моста, који је неколико пута дневно био отворен за пролаз већих пловила, а зими уклањан због леда на реци. Петроварадинска пошта је 1804. упутила молбу Магистрату да обезбеди кочијаше, али је он одбио да преговара, сматрајући да то није његова ингеренција. Непостојање поште почело је да смета даљем привредном развоју војвођанске престонице, па су се све чешће чула негодовања овдашњих житеља.

Јула 1852. је угарско Министарство трговине напокон одобрило да се овде успостави поштанска експедиција, док је Магистрат уступио бесплатан квартир на три године, али су, како пише „Србски дневник”, камен спотицања били кандидати за управника поште, који су тражили дупло већу плату од првобитно договорене. Лист 26. августа. 1853. године објављује: „Што поште Нови Сад нема, то пате не само наши грађани већ и држава штетује, јер многи би више кореншподирали да им је пошта у месту, а овако ко да у Варадин иде, писмо предаје и марку купује. Новине често неуредно долазе, а то је зато што се често догађа да је ћуприја отворена или за пароброд и шлепове или за друге лађе, те се неки пута чека и од два до три сата”. Коначно, 19. септембра 1853. отворена је пошта у граду. Налазила се у Темеринској 11, око 300 метара од постаје за дилижансе, на локацији данашње Матице српске, у просторијама које је уступио трговац житом Живко Суботић. Отада се селила неколико пута: 70-их година 19. века у Вармеђску улицу (Шафарикова), деценију касније у Железничку, где је данас ДДОР Нови Сад. У међувремену уведена телеграфска служба смештена је најпре у зграду данашње Ватрогасне станице (Јована Суботића), коју је такође уступио Живко Суботић, а 1899. на Трг младенаца, где је раније био хотел „Централ”, што нам је већ позната локација. Стара пошта изграђена је у псеудокласицистичком стилу са елементима романтизма, а медаљоне са ликовима Артемиде, Ханибала, Хере и Афродите на фасади потписује вајар Јулије Аника. Уз њу и данас стоји нова зграда поште, подигнута 60-их година 20. века по пројекту Драгише Брашована, док је ентеријер изведен према замисли Ђорђа Табаковића.

Пропагандна филателистичка акција како би посетиоци балонском поштом могли да пошаљу писма у свет изведена је у Новом Саду 22. септембра 1967, за време одржавања Међународне изложбе и Сајма лова и риболова. У поштанском сандучету на Сајмишту сакупљено је готово 6.000 писама. Одштампане су специјалне коверте, те израђен жиг са балоном, као и маркице са мотивима лова. За ту прилику из Холандије је допремљен балон, пречника 36 метара, који се пунио незапаљивим гасом. Са два члана посаде он је узлетео и на 700-800 метара стигао до Надаља, где се спустио, да би се писма из надаљске поште упутила на означене адресе. Балоном је летео и новосадски поштар Ђорђе Вукчевић, тадашњи начелник Здруженог ПТТ предузећа, којем је на свечаности у Темерину додељена диплома првог Југословена – члана Балканског друштва у Хагу.

Првобитно нису постојале поштанске марке, већ су за писма и пакете и примаоци и пошиљаоци плаћали таксу. Иако се сматра да је први коверат у данашњем облику употребљен 1835. у Немачкој, новосадски филателиста Мирко Вернер помрсио је конце својим открићем: омотницом адресованом на карловачког митрополита Павла Ненадовића око 1768.

С. Милачић