CRTICE IZ ISTORIJE Poštanski saobraćaj

Za postiljone iliti kočijaše postavljani su snažni i hrabri ljudi, a za njihove pratioce negdašnji vojnici, budući da se dešavalo da na takvom putešestviju, kao u kaubojcima, pripucaju drumski razbojnici. Brzovozna kola, koja su saobraćala danonoćno, pojaviće se 1824. godine, dok su od 1850. poštanske pošiljke stizale i parobrodima, a od 1883. i železnicom.

U zvaničnoj istoriji, poštu je na ovom prostoru najpre dobio Petrovaradin, i to 29. decembra 1753, gde se kao postmajster pominje izvesni Andrejević, mada jasno ucrtan znak – duvački rog na mapi iz 1698, kazuje drugačije, otkriva hroničar Zoran Knežev. Kako god bilo, brzo je uočeno da ona ne može zadovoljiti narasle potrebe stanovnika Novog Sada, jer da bi se došlo do nje, valjalo je preći preko pontonskog mosta, koji je nekoliko puta dnevno bio otvoren za prolaz većih plovila, a zimi uklanjan zbog leda na reci. Petrovaradinska pošta je 1804. uputila molbu Magistratu da obezbedi kočijaše, ali je on odbio da pregovara, smatrajući da to nije njegova ingerencija. Nepostojanje pošte počelo je da smeta daljem privrednom razvoju vojvođanske prestonice, pa su se sve češće čula negodovanja ovdašnjih žitelja.

Jula 1852. je ugarsko Ministarstvo trgovine napokon odobrilo da se ovde uspostavi poštanska ekspedicija, dok je Magistrat ustupio besplatan kvartir na tri godine, ali su, kako piše „Srbski dnevnik”, kamen spoticanja bili kandidati za upravnika pošte, koji su tražili duplo veću platu od prvobitno dogovorene. List 26. avgusta. 1853. godine objavljuje: „Što pošte Novi Sad nema, to pate ne samo naši građani već i država štetuje, jer mnogi bi više korenšpodirali da im je pošta u mestu, a ovako ko da u Varadin ide, pismo predaje i marku kupuje. Novine često neuredno dolaze, a to je zato što se često događa da je ćuprija otvorena ili za parobrod i šlepove ili za druge lađe, te se neki puta čeka i od dva do tri sata”. Konačno, 19. septembra 1853. otvorena je pošta u gradu. Nalazila se u Temerinskoj 11, oko 300 metara od postaje za diližanse, na lokaciji današnje Matice srpske, u prostorijama koje je ustupio trgovac žitom Živko Subotić. Otada se selila nekoliko puta: 70-ih godina 19. veka u Varmeđsku ulicu (Šafarikova), deceniju kasnije u Železničku, gde je danas DDOR Novi Sad. U međuvremenu uvedena telegrafska služba smeštena je najpre u zgradu današnje Vatrogasne stanice (Jovana Subotića), koju je takođe ustupio Živko Subotić, a 1899. na Trg mladenaca, gde je ranije bio hotel „Central”, što nam je već poznata lokacija. Stara pošta izgrađena je u pseudoklasicističkom stilu sa elementima romantizma, a medaljone sa likovima Artemide, Hanibala, Here i Afrodite na fasadi potpisuje vajar Julije Anika. Uz nju i danas stoji nova zgrada pošte, podignuta 60-ih godina 20. veka po projektu Dragiše Brašovana, dok je enterijer izveden prema zamisli Đorđa Tabakovića.

Propagandna filatelistička akcija kako bi posetioci balonskom poštom mogli da pošalju pisma u svet izvedena je u Novom Sadu 22. septembra 1967, za vreme održavanja Međunarodne izložbe i Sajma lova i ribolova. U poštanskom sandučetu na Sajmištu sakupljeno je gotovo 6.000 pisama. Odštampane su specijalne koverte, te izrađen žig sa balonom, kao i markice sa motivima lova. Za tu priliku iz Holandije je dopremljen balon, prečnika 36 metara, koji se punio nezapaljivim gasom. Sa dva člana posade on je uzleteo i na 700-800 metara stigao do Nadalja, gde se spustio, da bi se pisma iz nadaljske pošte uputila na označene adrese. Balonom je leteo i novosadski poštar Đorđe Vukčević, tadašnji načelnik Združenog PTT preduzeća, kojem je na svečanosti u Temerinu dodeljena diploma prvog Jugoslovena – člana Balkanskog društva u Hagu.

Prvobitno nisu postojale poštanske marke, već su za pisma i pakete i primaoci i pošiljaoci plaćali taksu. Iako se smatra da je prvi koverat u današnjem obliku upotrebljen 1835. u Nemačkoj, novosadski filatelista Mirko Verner pomrsio je konce svojim otkrićem: omotnicom adresovanom na karlovačkog mitropolita Pavla Nenadovića oko 1768.

S. Milačić