Забундани истрчавамо да се упознамо са огољеним домаћином који вековима надгледа Тамиш, па трчкарајући около, не би ли се згрејали под претећим облацима, увиђамо да је реч о некада изузетно богатом селу у ком данас пак живи једва око 700 душа.

А на улицама Фаркаждина, осим ужурбане деце и младих, који су кренули у или из школе, и неколико разиграних паса луталица и доконих пензинера на бициклима, разјарени ветар разбија само тутњава камиона који немилосрдно јашу регионалним путем који, са својих 700 дугих метара, сече село на две поле...

– Имамо великих проблема на том путу, страдају нам људи, а чекамо већ дуго лежеће полицајце – каже нам председник Савета МЗ Фаркаждин Љубиша Туба. – То је регионални пут па маса камиона пролази, јуре... Још кад су у току и пољопривредни радови, па има и трактора и комбајна, онда буде тешка гужва. Успоравање саобраћаја нам је једна од значајнијих инвестиција, пројекат је готов, али фале паре. Отимамо се да нам буде добро.

Ипак, оно што живот у Фаркаждину нуди, макар кад се скрене с те главне и срећом кратке џаде, јесте сеоска слобода. Али и пејзаж који оставља без даха; добро, кад је лепше време и кад све зазелени и дође до изражаја... Јер Тамиш, са својим аутентичним приобаљем и богатим биљно-животињским светом, заиста је благо којим може да се поноси свако село које му је близу.

– Лепо је, али запуштено – „руши нам Снешка“ наш саговорник, присећајући се да је некад прилаз реци био сређенији, пошумљен и без смећа, док је данас вредан критике и кукања за парама које су потребне не би ли се вратио стари сјај плаже. – Иначе немамо проблем када поплави Тамиш, нисмо угрожени јер је село на узвишењу, тако да нам страдају само ливаде где су пашњаци. А кад надође вода, онда нам се појави стари део Тамиша, а тај део је прелеп.

Колико Туба говори истину потврђује и чињеница да у Фаркаждину куће за рушење коштају и до 20.000 евра, а викендице и више. Наравно, уколико се још може наћи која, будући да су Београђани, како иначе чујемо по Банату, разграбили све што се могло наћи. А мерак јесте викендом отићи негде уз воду и пустити мозак на пашу, заједно са бројним кравама и овчицама које држи неколико јаких сточара у селу.

– С обзиром на то колико смо мали, имамо доста дешавања и цивилних организација у селу. Међутим, немамо риболовачко удружење, додуше немамо ни много пецароша, можда четири-пет. Углавном нам долазе са стране, па их онда буде баш много. Стално говоре како ће да се удруже и нешто оснују, али још нису – вели Љубиша Туба, додајући да се на Тамишу највише пецају шаран и штука, премда све мање јер је криволов поприлично заступљен.

Текст и фото:

Леа Радловачки

Фаркаждин место мења, али ћуд никада

У 18. веку, на месту данашњег Фаркаждина, било јенеколико заселака, станишта номада, па су се тако на мапи Баната из 1737. године могла видети два таква месташцета: Вариак и Миколак. Међутим, право правцато село настало је 1750. досељавањем граничарима из Поморишја, па је тако припадало Тамишком округу Бечкеречког дистрикта, а имало је милитарски статус и српско становништво. Према подацима, у селу су неколико деценија касније живеле 1.964 душе.

Иначе, Фаркаждин слови за старо српско село које је у народу звано Курјаково, будући да на мађарском „фаркаш“ значи „вук“ или „курјак“. Чак је на прелазу из 18. у 19. век у селу живела породица Курјачки која се бавила трговином.

О богатој и дугој историји села говоре и подаци да је прва школа основана 1772. године, док је данашња црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице зидана средином 19. века иако су наводно и пре ње постојали храмови. Црквено певачко друштво основано је 1880, а Добровољно ватрогасно друштво регистровано 1889. године. Пошта са телефоном је постојала пре 1898. године, а поштански уред отворен је у селу 1907.