Zabundani istrčavamo da se upoznamo sa ogoljenim domaćinom koji vekovima nadgleda Tamiš, pa trčkarajući okolo, ne bi li se zgrejali pod pretećim oblacima, uviđamo da je reč o nekada izuzetno bogatom selu u kom danas pak živi jedva oko 700 duša.

A na ulicama Farkaždina, osim užurbane dece i mladih, koji su krenuli u ili iz škole, i nekoliko razigranih pasa lutalica i dokonih penzinera na biciklima, razjareni vetar razbija samo tutnjava kamiona koji nemilosrdno jašu regionalnim putem koji, sa svojih 700 dugih metara, seče selo na dve pole...

– Imamo velikih problema na tom putu, stradaju nam ljudi, a čekamo već dugo ležeće policajce – kaže nam predsednik Saveta MZ Farkaždin Ljubiša Tuba. – To je regionalni put pa masa kamiona prolazi, jure... Još kad su u toku i poljoprivredni radovi, pa ima i traktora i kombajna, onda bude teška gužva. Usporavanje saobraćaja nam je jedna od značajnijih investicija, projekat je gotov, ali fale pare. Otimamo se da nam bude dobro.

Ipak, ono što život u Farkaždinu nudi, makar kad se skrene s te glavne i srećom kratke džade, jeste seoska sloboda. Ali i pejzaž koji ostavlja bez daha; dobro, kad je lepše vreme i kad sve zazeleni i dođe do izražaja... Jer Tamiš, sa svojim autentičnim priobaljem i bogatim biljno-životinjskim svetom, zaista je blago kojim može da se ponosi svako selo koje mu je blizu.

– Lepo je, ali zapušteno – „ruši nam Sneška“ naš sagovornik, prisećajući se da je nekad prilaz reci bio sređeniji, pošumljen i bez smeća, dok je danas vredan kritike i kukanja za parama koje su potrebne ne bi li se vratio stari sjaj plaže. – Inače nemamo problem kada poplavi Tamiš, nismo ugroženi jer je selo na uzvišenju, tako da nam stradaju samo livade gde su pašnjaci. A kad nadođe voda, onda nam se pojavi stari deo Tamiša, a taj deo je prelep.

Koliko Tuba govori istinu potvrđuje i činjenica da u Farkaždinu kuće za rušenje koštaju i do 20.000 evra, a vikendice i više. Naravno, ukoliko se još može naći koja, budući da su Beograđani, kako inače čujemo po Banatu, razgrabili sve što se moglo naći. A merak jeste vikendom otići negde uz vodu i pustiti mozak na pašu, zajedno sa brojnim kravama i ovčicama koje drži nekoliko jakih stočara u selu.

– S obzirom na to koliko smo mali, imamo dosta dešavanja i civilnih organizacija u selu. Međutim, nemamo ribolovačko udruženje, doduše nemamo ni mnogo pecaroša, možda četiri-pet. Uglavnom nam dolaze sa strane, pa ih onda bude baš mnogo. Stalno govore kako će da se udruže i nešto osnuju, ali još nisu – veli Ljubiša Tuba, dodajući da se na Tamišu najviše pecaju šaran i štuka, premda sve manje jer je krivolov poprilično zastupljen.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Farkaždin mesto menja, ali ćud nikada

U 18. veku, na mestu današnjeg Farkaždina, bilo jenekoliko zaselaka, staništa nomada, pa su se tako na mapi Banata iz 1737. godine mogla videti dva takva mestašceta: Variak i Mikolak. Međutim, pravo pravcato selo nastalo je 1750. doseljavanjem graničarima iz Pomorišja, pa je tako pripadalo Tamiškom okrugu Bečkerečkog distrikta, a imalo je militarski status i srpsko stanovništvo. Prema podacima, u selu su nekoliko decenija kasnije živele 1.964 duše.

Inače, Farkaždin slovi za staro srpsko selo koje je u narodu zvano Kurjakovo, budući da na mađarskom „farkaš“ znači „vuk“ ili „kurjak“. Čak je na prelazu iz 18. u 19. vek u selu živela porodica Kurjački koja se bavila trgovinom.

O bogatoj i dugoj istoriji sela govore i podaci da je prva škola osnovana 1772. godine, dok je današnja crkva posvećena Rođenju Presvete Bogorodice zidana sredinom 19. veka iako su navodno i pre nje postojali hramovi. Crkveno pevačko društvo osnovano je 1880, a Dobrovoljno vatrogasno društvo registrovano 1889. godine. Pošta sa telefonom je postojala pre 1898. godine, a poštanski ured otvoren je u selu 1907.