ИНТЕРВЈУ: ВИОЛИНИСТА АНДРЕЈ БАЛАЖ, НАЈБОЉИ СТУДЕНТ УНС-а Лепше је када са неким делим сцену

Али и све prеthodnе године су биле више него успешне, с обзиром да је овај деветнаестогодишњак већ завршио основне студије, с просечном оценом десет, и тренутно је на мастер студијама. Томе још треба додати више од педесет награда на нашим и интернационалним такмичењима, које је досад стекао, као и друга интересовања која му иду од руке, попут математике, или учења јапанског језика. О свему што је досад постигао, прича спуно ведрине, ентузијазма и лакоће, као дато није ништа необично, и да је за то потребно тек мало труда.

Потичете из музичке породице, и чини се да је природна била ваша жеља да се и ви бавите музиком?

- Ја сам једноставно од мојих родитеља то видео. Да није било њих, вероватно не бих дошао у додир са тиме. Нису они мени наметнули нешто да свирам, него сам једноставно имао срећу да су се они тиме бавили, и да су могли да ме уведу у то.

Ових дана сте добили награду као најбољи студент Академије уметности у Новом Саду. Све награде с такмичења су признање за таленат, а ово је заправо признање и за стечено знање?

- Да, и за рад, и труд. Наравно, поред талента има и много тога што је важно, можда и већи део.

Да ли се мора много тога савладати?

- Мислим да је најбитније паметно приступити нечему што се ради. Рецимо, уколико узмем да вежбам нешто, глупо је да само свирам, да би се рекло да сам свирао не знам колико сати. Мислим да је много боље паметно приступити. Е, сад, не треба правити не знам какав план, али не треба ући као „мува без главе“ у било шта. Или, када напамет треба да научим неко дело, поготово Баха, то на почетку делује као да нема смисла, као да је све насумично, али у ствари, заправо има.

Сада сте практично тек на почетку, а већ сте се наступали и као солиста, и као камерни музичар, и члан оркестра... Кад се тако закорачи у све, да ли може да се направи нека разлика у томе шта се више воли, којим ће се путем ићи?

- Па, колико год да волим када свирам соло, ипак више од тога волим када свирам са неким, да ли је то на пример породица, тата, или је то можда са неким пријатељима, јер с једне стране, нећу да кажем да је лакше, али је мања одговорност, није баш све на мени, а с друге стране ми је лепше када делим са неким другим сцену. Онда можемо и да се мало шалимо. Тога нема када свирам соло, другачији је начин припреме. Има баш људи који обожавају да свирају соло, али мени је ипак драже да свирам са другима.

Имали сте могућност да свирате и са породицом. Да ли вам је то било необично?

- Заправо и није. Први моји наступи су били са татом и мамом, и није ми било необично, тако је све почело, а сад у последње време је тога много ређе. Са татом и даље свирам у Војвођанском симфонијском оркестру, седимо заједно.

Да ли планирате да наставите школовање и после мастер студија?

- Хоћу сигурно, свакако планирам да завршим мастер овде, али шта ће тачно бити даље, не знам уопште, немам просто неку идеју. Свакако планирам да се бавим виолином и даље. Волео бих да путујем што више могу.

Већ сте кренули и у егзотичне земље, били сте овог лета у Сапору у Јапану, као члан оркестра „Пацифик мјузик фестивал“.

- То је нешто најбоље што ми се десило.

Како некоме јапански језик постане занимљив, а изгледа претежак за учење?

- Ја сам почео тако што ми је било досадно на једном лепом распусту, и стварно нисам имао шта да радим, а са сестром сам гледао неки цртани филм који је био на јапанском језику. Пало ми је на памет да пробам да га мало учим, и почео сам уз помоћ једне апликације. Било ми је занимљиво, и питао сам се зашто да не наставим да га учим, тако да је то постепено ишло. Вероватно би ми било тешко да ме неко тера да морам да га учим, али мени је то стварно забавно, уживам у томе, и уопште ми није тешко.

Да ли сте летос у Јапану проговорили на њиховом језику?

- Јесам. Било је мало страшно, али тамо су сви ужасно пријатни и с те стране је било фантастично, али има јако пуно различитих нивоа формалности у језику, и није исто када се прича са пријатељем, родитељем, или неким непознатим. А највећи ниво различитости јесте када неко ко ради негде, прича са странком. Први контакт сам имао на аеродрому, где сви причају потпуно другачије него када би причали у неком обичном разговору, и питао сам се шта се дешава. Али, онда сам упознао друге људе и онда ми је било стварно супер. Остао сам 28 дана, а остао бих још толико.

Шта вас још занима у животу, да научите још који језик?

- Волим и друге језике. Рецимо, никад нисам пробао да га учим, али ми је вијетнамски језик јако леп и волео бих једног дана да га мало научим. Волим и географију, обожавам на интернету да радим квизове, типа где се која земља налази, и која је њена застава.

Наташа Пејчић