INTERVJU: VIOLINISTA ANDREJ BALAŽ, NAJBOLJI STUDENT UNS-a Lepše je kada sa nekim delim scenu

Ali i sve prethodne godine su bile više nego uspešne, s obzirom da je ovaj devetnaestogodišnjak već završio osnovne studije, s prosečnom ocenom deset, i trenutno je na master studijama. Tome još treba dodati više od pedeset nagrada na našim i internacionalnim takmičenjima, koje je dosad stekao, kao i druga interesovanja koja mu idu od ruke, poput matematike, ili učenja japanskog jezika. O svemu što je dosad postigao, priča spuno vedrine, entuzijazma i lakoće, kao dato nije ništa neobično, i da je za to potrebno tek malo truda.

Potičete iz muzičke porodice, i čini se da je prirodna bila vaša želja da se i vi bavite muzikom?

- Ja sam jednostavno od mojih roditelja to video. Da nije bilo njih, verovatno ne bih došao u dodir sa time. Nisu oni meni nametnuli nešto da sviram, nego sam jednostavno imao sreću da su se oni time bavili, i da su mogli da me uvedu u to.

Ovih dana ste dobili nagradu kao najbolji student Akademije umetnosti u Novom Sadu. Sve nagrade s takmičenja su priznanje za talenat, a ovo je zapravo priznanje i za stečeno znanje?

- Da, i za rad, i trud. Naravno, pored talenta ima i mnogo toga što je važno, možda i veći deo.

Da li se mora mnogo toga savladati?

- Mislim da je najbitnije pametno pristupiti nečemu što se radi. Recimo, ukoliko uzmem da vežbam nešto, glupo je da samo sviram, da bi se reklo da sam svirao ne znam koliko sati. Mislim da je mnogo bolje pametno pristupiti. E, sad, ne treba praviti ne znam kakav plan, ali ne treba ući kao „muva bez glave“ u bilo šta. Ili, kada napamet treba da naučim neko delo, pogotovo Baha, to na početku deluje kao da nema smisla, kao da je sve nasumično, ali u stvari, zapravo ima.

Sada ste praktično tek na početku, a već ste se nastupali i kao solista, i kao kamerni muzičar, i član orkestra... Kad se tako zakorači u sve, da li može da se napravi neka razlika u tome šta se više voli, kojim će se putem ići?

- Pa, koliko god da volim kada sviram solo, ipak više od toga volim kada sviram sa nekim, da li je to na primer porodica, tata, ili je to možda sa nekim prijateljima, jer s jedne strane, neću da kažem da je lakše, ali je manja odgovornost, nije baš sve na meni, a s druge strane mi je lepše kada delim sa nekim drugim scenu. Onda možemo i da se malo šalimo. Toga nema kada sviram solo, drugačiji je način pripreme. Ima baš ljudi koji obožavaju da sviraju solo, ali meni je ipak draže da sviram sa drugima.

Imali ste mogućnost da svirate i sa porodicom. Da li vam je to bilo neobično?

- Zapravo i nije. Prvi moji nastupi su bili sa tatom i mamom, i nije mi bilo neobično, tako je sve počelo, a sad u poslednje vreme je toga mnogo ređe. Sa tatom i dalje sviram u Vojvođanskom simfonijskom orkestru, sedimo zajedno.

Da li planirate da nastavite školovanje i posle master studija?

- Hoću sigurno, svakako planiram da završim master ovde, ali šta će tačno biti dalje, ne znam uopšte, nemam prosto neku ideju. Svakako planiram da se bavim violinom i dalje. Voleo bih da putujem što više mogu.

Već ste krenuli i u egzotične zemlje, bili ste ovog leta u Saporu u Japanu, kao član orkestra „Pacifik mjuzik festival“.

- To je nešto najbolje što mi se desilo.

Kako nekome japanski jezik postane zanimljiv, a izgleda pretežak za učenje?

- Ja sam počeo tako što mi je bilo dosadno na jednom lepom raspustu, i stvarno nisam imao šta da radim, a sa sestrom sam gledao neki crtani film koji je bio na japanskom jeziku. Palo mi je na pamet da probam da ga malo učim, i počeo sam uz pomoć jedne aplikacije. Bilo mi je zanimljivo, i pitao sam se zašto da ne nastavim da ga učim, tako da je to postepeno išlo. Verovatno bi mi bilo teško da me neko tera da moram da ga učim, ali meni je to stvarno zabavno, uživam u tome, i uopšte mi nije teško.

Da li ste letos u Japanu progovorili na njihovom jeziku?

- Jesam. Bilo je malo strašno, ali tamo su svi užasno prijatni i s te strane je bilo fantastično, ali ima jako puno različitih nivoa formalnosti u jeziku, i nije isto kada se priča sa prijateljem, roditeljem, ili nekim nepoznatim. A najveći nivo različitosti jeste kada neko ko radi negde, priča sa strankom. Prvi kontakt sam imao na aerodromu, gde svi pričaju potpuno drugačije nego kada bi pričali u nekom običnom razgovoru, i pitao sam se šta se dešava. Ali, onda sam upoznao druge ljude i onda mi je bilo stvarno super. Ostao sam 28 dana, a ostao bih još toliko.

Šta vas još zanima u životu, da naučite još koji jezik?

- Volim i druge jezike. Recimo, nikad nisam probao da ga učim, ali mi je vijetnamski jezik jako lep i voleo bih jednog dana da ga malo naučim. Volim i geografiju, obožavam na internetu da radim kvizove, tipa gde se koja zemlja nalazi, i koja je njena zastava.

Nataša Pejčić