ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Деби прве успешне војвођанске гусларке

„Посета је тако била огромна да су помислили и на опасности, јер је дворана била трошна”, писало је у листу „Застава”. Наступ ове 14-годишњакиње валовите косе и сањалачких црних очију, лица из којег су извиривале мирноћа и благост, нимало није разочарао присутне у хотелу „Јелисавета” (данас „Војводина”). Толико дивно је гудила жалосну народну арију „Косовку девојку”, да је сваки звук из инструмента добијеног од Милана Кујунџића Абердара лично, погађао у срце.

„Имала је на себи народну српску ношњу, белу хаљину и траку, српску тробојницу, а иначе не беше на њој никакових накита”, што је већ наговештавало да потиче из куће скромног сеоског свештеника „где се није трошило на свилу и кадифу, где одело није било шивено по бечком кроју”.

Смерна од почетка до краја, брзо се поклонила након изведбе и отишла, да би се у исти мах , након непомућене тишине, заорило из публике: „Поново! Поново!”.

Српска баштина познаје многе мушкарце који су имали велику улогу у чувању и преношењу српске народне поезије, док имена жена нису сачувана, пише Гордана Стојаковић у књизи „Знамените жене Новог Сада”. Тим пре је важно сачувати сећање на Олгу Ковачевић, прву у Војводини за коју се зна да је била успешна гусларка.

Једног кишног јесењег дана, док се враћао кући из Карловаца, Олгин супруг зачуо је у буковачким виноградима промукли глас трогодишњег дечака, помодрелог и дрхтавог у изношеној одећи. Сутрадан су сазнали да је дететова мајка сахрањена пре четрнаест дана раније, оставивши четворо сирочади у највећој беди, док је отац умро две године раније. Како „нису имали од срца порода”, Олга је радосно прихватила малишана, назвавши га Наход, и бринула се о њему боље него да му је рођена мати.

Била је ћерка поп Стеве Ковачевића, пароха у Елемиру, и имала три сестре и исто толико браће, од којих је Миша, учитељ тарашки, појац, певач и гуслар на гласу, највише допринео да Олга крене његовим стопама, па и да га надмаши. Међутим, да би била прихваћена, није могла да уз гусле пева све народне песме, већ само оне у којима се помињу „мајка, љуба, сеја, Српкиња”. Охрабрена неким новим ветровима Уједињене омладине српске, покушала је да оснује школу за гусларке, али је оригинална идеја пропала јер није нашла ниједну ученицу, можда и зато што тадашњим девојкама слепачке гусле нису биле атрактивне поред толиких раскошних клавира на којима су се свирале туђе мелодије.

У животу је доживела још једно разочарање. Поставши позната и слављена, није више била пожељна прилика за брак, бележи Стојаковићева, додајући да су познате жене у патријархалном друштву често биле осуђене на самоћу. У позним годинама ипак је нашла животног сапутника у јазачком пароху Светозару Пантелићу, којег је током болести неговала, да би умрла само седам дана после супруга.

С. Милачић