CRTICE IZ ISTORIJE Debi prve uspešne vojvođanske guslarke

„Poseta je tako bila ogromna da su pomislili i na opasnosti, jer je dvorana bila trošna”, pisalo je u listu „Zastava”. Nastup ove 14-godišnjakinje valovite kose i sanjalačkih crnih očiju, lica iz kojeg su izvirivale mirnoća i blagost, nimalo nije razočarao prisutne u hotelu „Jelisaveta” (danas „Vojvodina”). Toliko divno je gudila žalosnu narodnu ariju „Kosovku devojku”, da je svaki zvuk iz instrumenta dobijenog od Milana Kujundžića Aberdara lično, pogađao u srce.

„Imala je na sebi narodnu srpsku nošnju, belu haljinu i traku, srpsku trobojnicu, a inače ne beše na njoj nikakovih nakita”, što je već nagoveštavalo da potiče iz kuće skromnog seoskog sveštenika „gde se nije trošilo na svilu i kadifu, gde odelo nije bilo šiveno po bečkom kroju”.

Smerna od početka do kraja, brzo se poklonila nakon izvedbe i otišla, da bi se u isti mah , nakon nepomućene tišine, zaorilo iz publike: „Ponovo! Ponovo!”.

Srpska baština poznaje mnoge muškarce koji su imali veliku ulogu u čuvanju i prenošenju srpske narodne poezije, dok imena žena nisu sačuvana, piše Gordana Stojaković u knjizi „Znamenite žene Novog Sada”. Tim pre je važno sačuvati sećanje na Olgu Kovačević, prvu u Vojvodini za koju se zna da je bila uspešna guslarka.

Jednog kišnog jesenjeg dana, dok se vraćao kući iz Karlovaca, Olgin suprug začuo je u bukovačkim vinogradima promukli glas trogodišnjeg dečaka, pomodrelog i drhtavog u iznošenoj odeći. Sutradan su saznali da je detetova majka sahranjena pre četrnaest dana ranije, ostavivši četvoro siročadi u najvećoj bedi, dok je otac umro dve godine ranije. Kako „nisu imali od srca poroda”, Olga je radosno prihvatila mališana, nazvavši ga Nahod, i brinula se o njemu bolje nego da mu je rođena mati.

Bila je ćerka pop Steve Kovačevića, paroha u Elemiru, i imala tri sestre i isto toliko braće, od kojih je Miša, učitelj taraški, pojac, pevač i guslar na glasu, najviše doprineo da Olga krene njegovim stopama, pa i da ga nadmaši. Međutim, da bi bila prihvaćena, nije mogla da uz gusle peva sve narodne pesme, već samo one u kojima se pominju „majka, ljuba, seja, Srpkinja”. Ohrabrena nekim novim vetrovima Ujedinjene omladine srpske, pokušala je da osnuje školu za guslarke, ali je originalna ideja propala jer nije našla nijednu učenicu, možda i zato što tadašnjim devojkama slepačke gusle nisu bile atraktivne pored tolikih raskošnih klavira na kojima su se svirale tuđe melodije.

U životu je doživela još jedno razočaranje. Postavši poznata i slavljena, nije više bila poželjna prilika za brak, beleži Stojakovićeva, dodajući da su poznate žene u patrijarhalnom društvu često bile osuđene na samoću. U poznim godinama ipak je našla životnog saputnika u jazačkom parohu Svetozaru Panteliću, kojeg je tokom bolesti negovala, da bi umrla samo sedam dana posle supruga.

S. Milačić