ЛАКО ЈЕ МИСЛИТИ ДА ЈЕ НЕКОМЕ ДОБРО! Водитељка Марина Котевски проговорила о предрасудама са којима се суочава
Од како је пре 18 година ушла у свет телевизије путем тада врло популарног СОС канала, где је пекла занат, новинарка и водитељка Марина Котевски није престала да воли свој посао и рад пред камером.
Телевизија јој се увукла под кожу, па ни дан-данас, како каже, не зна шта би друго радила, а подигла је бројне телевизијске пројекте и поздрављала гледаоце са различитих медијских адреса. „Милица на квадрат”, „City news”, „После кафе”, „Академија дебелих”, „Бинго”, „Венчање од А до ДА”, „Поп Мусиц”, „ИнПулс”, „Недељно поподне са Марином”, само су неки од пројеката по којима је препознатљива.
Након богатог искуства прикључила се недавно тиму телевизије Б92 на којој тренутно води емисију „Желим да ти кажем” која се емитује радним данима од 10.30 часова. Реч је о колажној емисији у којој Марина, уз колегиницу Теодору Тодоровић, обрађује различите друштвене феномене, симболику и актуелне теме уз помоћ гостију, али из нешто другачијег угла. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Марина Котевски одговара шта је то што желе да нам кажу кроз овај нови телевизијски формат.
– Трудимо се да на мало другачији начин обрадимо теме које се тичу свих нас. Много је тема које нас окружују и дотичу на дневном нивоу. То ми је доста интересантно јер и сама на тај начин имам прилику да учим и сазнајем нешто ново. Трудимо се да кроз тај један занимљив формат помогнемо људима да разрешимо своје недоумице, дилеме, а да притом, и гледаоци прошире своје видике тако што ће чути шта неко други, кога су мислили да можда не разумеју и не схватају, мисли и зна о одређеној теми. То је оно по чему смо, надам се, другачији, а кажу гледаоци да им се допадају наше разнолике теме – прича нам харизматична водитељка.
После богатог медијског искуства, које вас теме у овој емисији највише привлаче и интригирају, будући да се овде сусрећете и са оним што, рекао бих, до сада нисте обрађивали?
– Веома ми је драго што сам се вратила у емисију овог типа, пре свега јер је реч о живом програму, то ме највише и радује јер је то посебан осећај, узбуђење и радост за нас који радимо на телевизији. Кроз свој prеthodni рад нагињала сам ка забавним - културним, модним, здравственим темама. Сазрела сам и природно је да моја интересовања постају другачија и озбиљнија, мада, наравно, не бежимо од забаве. Друштвене теме су оно што ме дотиче и што ми је интересантно.
У најави емисије питате гледаоце: „Верујете ли да постоје приче због којих можемо променити поглед на живот?” Да ли је било таквих у вашој каријери?
– Сваког дана ме, како упознајем нове људе и учим о њиховим животима, мења то што разбијам неке предрасуде. Лако је мислити да је некоме добро, лоше или тешко, а онда, када са неким причате можете да схватите да је његов живот, проблем или срећа потпуно другачија од онога што ви поимате под тим термином. Зато ми је и важно да побегнемо од тога да друге гледамо својим очима. У емисији имамо прилику да приче гостију доживимо онако како их они виде и схватимо колико смо сви различити, а то често заборављамо.
Гледамо вас и у емисији „Срцем кроз Србију”. У ком делу или граду наше земље је остало ваше срце, ако изузмемо Београд у којем живите? Колико вам је уопште ова емисија отворила видике када је реч о ономе што наша земља крије?
– Много! Веома сам срећна што сам део тог пројекта. За ових неколико месеци схватила сам да је Србија много више од онога што сам мислила и да је толико лепа. Прва емисија коју сам снимала била је у околини Апатина. Иако у том крају имам неколико добрих пријатеља никада тамо нисам била. Та два дана која смо провели тамо су ми заиста остала у сећању. Изненадила сам се шта све толико има да се види у околним селима. Такође, пре неколико дана смо били на југу Србије, посебно су ме одушевиле Лебане и Медвеђа. То су за мене потпуно две непознате општине у којима су људи толико љубазни, срдачни и топли да сам остала без текста. Издвојила бих и Злот, претежно влашко село. Било ми је занимљиво да упознам ту културу и видим те природне лепоте о којима нисам толико знала - Лазарева пећина, Лазарев кањон... Привилегија је радити једну такву емисију.
Осећате ли терет своје професије некада, будући да она са собом носи варијабилно радно време и сталну посвећеност?
– Свакако да се дешава, али не могу да кажем да сам га знатно осећала, осим тога да, када се бавите новинарством, то подразумева двадесетчетворочасовно радно време. Ми када завршимо једну емисију на њу стављамо тачку и крећемо испочетка, такав је посао. Не можете данас да се позовете на резултат из јучерашње, већ ова нова мора бити пођеднако добра. Не можете да кажете сада је викенд и то ме не занима. Срећом, мој темперамент је такав да никада не мирујем, ретко одмарам.
Како сте мењали телевизијску адресу, мењале су се и ваше функције - радили сте новинарски, репортерски, водитељски и уреднички посао. Да ли се са тим мењао и однос других према вама?
– Не могу рећи. Заиста су ми битни људски односи и радни амбијент. Веома ме чини срећном када радим са људима са којима не треба да завршим шта имам око посла, него са којима могу стварно нешто и да попричам о приватним стварима, чујем нешто паметно и који ме инспиришу. Радује ме што сам у последње време имала прилику да упознам младе људе који су фантастични у свом послу и са којима такође волим да се консултујем и чујем шта они мисле јер су ипак друга генерација. Они виде нешто што ја рецимо не видим, а исто важи и за старије колеге. Тај однос увек је исти без обзира на то на којој сам позицији. Мислим да је битно да прођете све фазе и да схватате шта сваки од тих послова значи, који има какву улогу и да смо сви ми једна велика машина која без шрафова не може да функционише.
Кад већ помињете млађе колеге, да ли у данашњем брзом времену уопште стиже да се ради са онима који тек улазе на телевизију, као што се о томе некада озбиљно водило рачуна?
– Има тога, можда мање него пре јер верујем да су млади окренути неким другим садржајима, имају нека друга интересовања и да им у тој мери телевизија није у фокусу, али, ваљда, баш зато испливају они малобројни којима јесте. Знам неколико фантастичних младих људи који са својих 18, 19 година, колико сам ја имала када сам почињала, већ грабе, труде се, раде, уче. Има и оних који прво питају колика је плата, али није ни то лоше, треба млади да се боре за себе, и то је легитимно, али мислим да бисте добили неки конкретнији ангажман морате да научите, да се трудите. И ја сам волонтирала на једном месту три месеца, на другом девет месеци и стварно ме одушеви када видим да је неко ентузијастичан и увек сам ту да помогнем. Има младих људи који хоће, а с друге стране има старијих колега који су спремни да уложе своје време да помогну тим млађима да науче посао а све остало је искуство.
Владимир Бијелић
